JULIAN ASSANGE – THE BIG WHISTLER (VELIKI ZVIŽDAČ)

Ovih dana u fokus svjetske javnosti ponovno je došao Julijan Assange jer se na Visokom sudu u Londonu  jer se rješavalo o njegovu izvršenju SAD. Advokati koji zastupaju SAD rekli su da je Assange optužen zbog objavljivanja povjerljivih podataka, a ne zbog njegovih političkih mišljenja. Assange je postao poznat kao glavni urednik i osnivač WikiLeaks, organizacije koja objavljuje tajne informacije i povjerljive dokumente od anonimnih izvora zviždača. 

Assangeove pravne bitke počele su 2010. nakon čega je sedam godina proveo u ekvadorskom veleposlanstvu u Londonu, prije nego li je odande izvučen i zatvoren 2019. zbog kršenja uvjeta puštanja na slobodu. Otad je u najstrožem zatvoru na jugoistoku Londona. U slučaju da mu sude američki sudovi prijeti mu 175 godina zatvora.

Prije nekoliko godina slučajno sam gledao film Tajne petog staleža. U zadnjih desetak godina nikada nisam sjeo i pisao o dojmovima povodom nekog filma (prije sam to često radio), ali eto nešto sam tada opservirao i te opservacije naslovio kao: PRINCIPI SAMOUSKLAĐENJA ILI ZVIŽDAČI IZMEĐU PRIVILEGIRANIH I DEPRIVILEGIRANIH, pa to sada objavljujem na svome blogu kojega manje-više nitko ne prati, a rijetki tu i tamo nešto pročitaju.

Povijest društvenog raslojavanja  na povlaštene društvene slojeve i deprivilegirane (klasne, rasne, staleške, kastinske itd) je duga, a novija povijest čovječanstva je povijest borbi za razne vrste alijenacija,(oslobađanje robova, kmetova, buržoazije, radničke klase, crnaca,  žena, a danas se bavimo pravima djece, LGBT populacije i t d) a ključna se počela događati s Francuskom revolucijom. Ozbiljna pak promjena nastaje studentskim  revolucijama iz 1848. kada počinje era parlamentarne demokracije… odnosno stvaranja privilegiranih političkih elita ne na temelju nasljednog prava već izbora. Naravno demokratskih, navodno demokratskih, prividno demokratskih i td..

Naravno i povijest pobunjenika, nezadovoljnika i boraca za istinu o uvezanom tajnom djelovanju privilegiranih, skupnim imenom bi ih nazvali politički zatvorenici, skoro isto toliko je duga.  Naprosto, uvijek je bilo političkih zatvorenika i disidenata, ljudi skrajnutih, zakinutih, u nemilosti struktura moći privilegiranih.

Uvijek je bilo onih koji se nisu slagali s režimom (političkim prije svega) ma kako taj režim bio dobar većini.  A većina režima je prividno dobra većini i nastoji većinu držati u uvjerenosti da je to što im oni osiguravaju najbolje što se može. A manjinu koja izražava svoje neslaganje nastoje utišati i učiniti nečujnima a ako izražavaju nezadovoljstvo onda će ih na neki način ušutkati, onemogućiti da ih itko čuje osim nekolicine njima sličnih s kojima će biti izolirani u raznim vrstama zatvora. ( od stvarnih zatvora i ludnica do vojske – redoviti vojni rok, angažiranja na poslovima u kojima ste odsječeni od svijeta i onemogućeni da se krećete i slobodno komunicirate itd)

Suvremena civilizacija, naročito onaj dio koji drži do demokracije, inagurirao je nešto što se zove Neovisno Istraživačko novinarstvo—-usmjereno upravo na raskrinkavanje tajnih aktivnosti, privilegiranih ili onih koji se žele neregularno, nepošteno okoristiti okolnostima suvremenog života.

Film Tajne petog staleža – istinita priča o aferi Wikileaks vrlo inspirativno govori o  borbi za istinu raskrinkavanjem tajni na kojima povlašteni drže moć. Radi se o istinitoj priči koja je iz temelja potresla svijet otkrivajući tajne podatke najmoćnijih sila. Peti stalež u modernoj terminologiji označava bloggere i pripadnike alternativnog novinarstva. Ovaj film prikazuje njihovu misiju otkrivanja prijevara i korupcije u povlaštenim  (vladajućim) slojevima, te izrastanje u organizaciju od čijih su informacija strahovali najmoćniji.

Kroz oči Daniela Domscheit-Berga (Daniel Bruhl), ranog pobornika te na koncu i kolege Juliana Assangea (Benedict Cumberbatch), film prati zviždačku stranicu Wikileaks od ranih dana do samog kraja, nakon niza kontroverznih objava podataka koji su promijenili povijest. Stranica je preko noći postigla uspjeh i donijela slavu svojim glavnim arhitektima, ali dok je njihov globalni utjecaj rastao, Daniel postajao sve više razočaran Julianovom upitnom taktikom i etikom. Razdor između dva prijatelja postaje prevelik i njihove ideološke razlike ih udaljavaju, ali prije toga su ipak unijeli revoluciju u protok informacija prema medijima i svijetu općenito  i dokazali da se sa rogatima može bosti. Oni zapravo afirmiraju jedno suvremeno oruđe  koje se danas zove transparentnost koja se svodi na javni pritisk na one kojima se povjeravaju poslovi s medom, a koja omogućuje tu povlasticu lizanja prstiju   jer naprosto je nemoguće raditi o medu a ne lizati prste.

I sad ponovno dolazimo do pod navodnicima političkih zatvorenika. Naime od 2012. Assange nalazi u ekvadorskoj ambasadi u Londonu, gdje je u međuvremenu dobio diplomatski azil, a policija čeka da pokuša izići da bi ga uhitili i predali Švedskoj, a ovi bi ga po Assangeovoj pretpostavci izručili SAD gdje bi ga moguće i pogubili.

Tatjana Milivojčević: QUERITUR

Evo ga opet, bol u grudima. Ostajem bez daha, gušim se, hvata me panika. Ali bez njega ne bih mogao da je osetim. Zato zatvaram oči i čekam da se desi…Moje ostrvo je Tetepare. Napušteno je pre oko dvesta godina i nalazi se u Južnom Pacifi ku. Oduvek živim na njemu. Tamo se rodih i umreh. Ali posle smrti ja i dalje živim, na drugi način. Energija slobodna od tela. Prividno, osetim svoje nekadašnje meso i kosti, sve ono što tokom ovozemaljskog života dodirnu me: milovanja, udarce, bolove i ekstazu. Ekstazu pamtim najjasnije.Ono što sada povremeno delim sa njom, mojom ženom, slično je zemaljskoj ekstazi. Zato je posećujem kada se bol u grudima javi.

Najčešće prebivam u nebeskim visinama. Premda, istina je da me posvuda ima. U vazduhu sam, u šumi,vodi, vetru, plimi i oseki, u pčelinjim krilima i letu galebova. Svuda jesam, a zapravo nigde nisam…Nedostaje mi mesto, ne kuća, već dom. Želeo bih da u tom domu ona boravi blizu mog toplog srca. To je jedina stvar za kojom čeznem. Ali nisam nezahvalan na onome što mi je dato. Samo sam tužan. Čovek žali za onim što je prošlo, a bilo je lepo, iako toga nije svestan dok traje.

Bio sam pust čovek, težak. Bavio sam se ribarenjem kao i svi ostali na ostrvu. Družio sam se više sa morem nego sa ljudima. Kažu da sam bio vredan, ali ja se ne bih složio. Bio sam kukavica. Lakše mi je bilo da osećaje otkrivam moru nego prijateljima i voljenoj. Ona je središte mog sveta – moja žena.

Upoznah je na pijaci na koju donosim ulov. Ruke joj bele i sjajne kao riba koju prodaje. Bacakaju se po tezgi baš kao i riba, brzo i skoro neuhvatljivo pogledu. Kada govori, gledam joj usne. Podsećaju na plimu koja nadolazi izvijajući se dok govori i smeje se, a govori brzo i smeši se često. A oči, oči su joj poput mora, duboke i plave, duboke i divlje. Volim da ih gledam, jer u njihovoj dubini, čini mi se, plovim. A ona, tokom kratke primopredaje pogleda me letimično tek dva, tri puta. Čini mi se da joj se ne dopadam.Iznenada, baš kao što se i vreme ovde menja, odlučih da je zaprosim. Prista, na moje iznenađenje. Izgleda da ne razumem žene.

Oženih je u jesen. Dobra je žena, vredna i odana. Voli me i dobro se stara o meni. Ja sam večito na pučini. Trudim se da održim sliku jakog i sposobnog muškarca, pa preterah u tome. Ne bejah uz nju kada sam joj bio potreban. Ne pružih joj nežnost i ljubav. Izgleda da ni to ne umem. Tek sada to shvatam.

Nemamo dece. Da li zbog toga, ili mojih zidova, ali ona godinama vene. Mišljenja sam da se to dešava sa svim ženama u braku kada prođe zaljubljenost. Stoga se trudim da joj barem obezbedim udoban i lagodan život, da zaradim što više. Ali nju to ne zadovoljava i nije srećna. Polako se zatvara kao školjka i sve više ćuti. U početku, otvoreno traži da više vremena provodim kod kuće. Pravdam se poslom, ali istina je da ne umem da budem uz nju. Plašim se. Guši me njena ljubav, nežnost i potreba da bude stalno uz mene.

Mislih da ženi nikada ne treba skroz otvoriti srce jer može da te povredi, ali prevarih se. Kako čovek može

da bude srećan ako sve radi sa rezervom? Postoji li

rezerva u poslu? Drugarstvu? Ljubavi? Postoji, ali tada nismo ispunjeni, spokojni ni srećni. Lako mi je sada mudrovati…

Sramota je biti mekušac, kaže otac. Nauči me da budem grub i da ne verujem ženama. Sada shvatam da je on zapravo mekušac i kukavica. Ako otvoriš svoje srce za drugog, ne možeš biti slab, čak iako te on povredi. Slabost je u onoga ko povređuje. Ljubav je jaka. Jača od smrti. Sada to znam.

Umrla je tiho, u snu. Nije me dočekala kada sam se vratio sa ribolova. Ja sam umro od tuge. Za njom. Mesec dana kasnije.

***

Nemam telo. U suštini, nije mi ni potrebno. Na ostrvu sam već dvesta zemaljskih godina. Sam. Mogu da razgovaram sa kamenjem, morem, pticama, drvećem i vetrom.  Razgovaram mislima. Dovoljno je da pomislim na more i već smo u „razgovoru”.

Nisam ni znao koliko smo slični, more i ja, a ipak različiti.

More je veliko, ali nije usamljeno. Ja jesam. Ono je dom za sve koji žive od njega ili plove po njemu. Kao i ono i ja sam veliki sveprisutan, ali ipak sam i prazan. Samo sa njom sam ceo.

Nisam više nadmen, kao kada sam bio kao čovek. Tada sam mislio kako sam kao čovek svemoguć, više biće u odnosu na sva stvorenja na zemlji. Sada sam zaista više biće, ali ponizno, usamljeno i tužno… Čovek je ništavan bez ljubavi. A ljubav je veća kada se podeli. Ja ne umem da delim ni ljubav, ni smeh, ni tugu. Zato završih ovde sam. Bez nje koja svemu daje smisao.

Jedne olujne noći osetih bol u grudima. Kao kada sam umro. Znam da je osećaj samo umišljen, da ne mogu zaista doživeti ponovnu smrt, jer kako može umreti onaj koji je već mrtav? I tada se obreh u drugoj dimenziji, drugom univerzumu. Njenom.Sve je plavo i ljubičasto. Sve je svetlost. Nigde tla, planete, niti ičega što podseća na život koji poznajem. Ali oko mene, rasute po vazduhu, ili nekakvom praznom prostoru, lebde tela. Ne fizička tela, već njihove energije.

Gonjen krivicom, bolom i kajanjem, tražim njeno lice, lice moje žene. Ugledah je. Ta nanosekunda u kojoj se njene oči sa mojima sretoše, izazva ekstazu! Prvi put joj govorim da je volim i da mi je žao. Ona se smeši govoreći:

„U redu je. Čuvaj se.“

Onda nesta. U sekundi, ili još kraće, vratih se na Tetepare.

Mislim da plačem, a u stvari, na ostrvo se spušta teška kiša. Plače umesto mene. Potom me obuze bes i poče strašna bura. Stišah se i pade noć. Noć u kojoj razmislih o svemu…

Ja sam univerzum. Ja sam moje ostrvo. Ja sam moja ljubav. Ja sam moja krivica. Ja sam sveprisutan. Sve sam to bio i za života, ali nisam znao. Imao sam dar koji nisam umeo da sačuvam. Imao sam ljubav, imao sam nju. Imao sam more, vetar I buru koja nosi promene. Ništa nisam umeo da cenim.

Znam da nikada neću deliti njen univerzum. Ona je ljubav, ja sam bol. Nisam zaslužio ni ovo što sam dobio. Da li je ovo pakao ili čistilište, ili nešto treće, sada je svejedno. Ja ionako živim samo za trenutak u kom će se njen i moj svet bar koliko za poslednji dah dodirnuti.

Iz knjige kratkih priča: Neotkrivena zemlja, za koju je autorica dobilaMeđunarodnu književnu nagradu Bronzani REFESTICON AVATAR, Nakladnik: Lokalni javni emiter Radio Bijelo Polje 2023.

Tihomir Jovanović Tika: VILIN KONJIC

autorica lutke vilenjaka TATJANA MILIVOJČEVIĆ

More je oteklo, ostavivši za sobom blatno dno u koje su reke lako usekle svoja korita, dotičući sa Karpata ili iz Crne šume. I svaka reka je donela nešto sa izvora u ovo napušteno tlo. Ištarom su iz Crne šume doplovili splavovi puni vilenjaka, daleko posle povlačenja mora a ipak puno pre dolaska ljudi. I tu negde, gde Nera utiče u Ištar nađoše svoje novo boravište. Prepuno vrbaka i trske. I toplote sunca, daleko prijatnije njihovoj mlakoj krvi nego sunce Crnih šuma, uvek nekako sakriveno oblacima…

A zime su bile blage, samo je vetar ponekada jurnuo sa Karpata i kosio, pa ga po tome i nazvaše Košava.

Kasnije, mnogo kasnije u te predele doseliše se i ljudi. Neuki sa prirodom, kao da ih ona nije iznedrila. Zadavali su zemlji bol, zabijajući u nju svoje raonike, temelje za svoje naseobine i kopajući rude. Ubijali su životinje, radi jela i još češće radi zabave. Ubijali su i jedni druge, iz čiste mržnje ili zarad nečeg što su nazivali vera. Da dokažu da su njihovi bogovi  bolji ili da zadobiju ljubav istih. Dok su se bogovi zabavljali gore, posmatrajući te njihove bitke, kao što kibicerti posmatraju partiju šaha u parku…

Vilenjaci, iako prvi koji se doseliše ustuknuše u šume i stabla, plašeći se tih stvorenja, tako nalik njima a tako drugačijih.

A ljudi behu nesvesni da još neko živi kraj njih, nevidljiv a prisutan. Tek poneko dete uspelo bi da vidi ta bića, laka, kao da lebde pa pomisliše da sigurno imaju krila.

Dečije priče niko nije uzimao za ozbiljno. Maštarije, poput onih snova u kojima i sami možemo da poletimo, dovoljno je samo da to poželimo.

Neki ljudi ipak nikada ne odrastu, bar ne u onom smislu da prestanu želeti, voleti, da prestanu da se raduju sitnicama, da maštaju. Zanesenjaci ili čudaci. Ne obraćajući pažnju na smeh iza leđa. Oh ne, naprotiv, to ih je još jače učvršćivalo u njihovom verovanju da su oni u pravu a ne ta razularena gomila.

Margarita je još kao devojčica volela da se iskrade sa salaša, kojeg je ona nazivala Gavran polje, pošto su se u krošnjama bagremova nastanili gavrani, koji su tu boravili tokom cele godine, kao da čuvaju salaš. Otišla bi do Nere, onako bunovna, pojevši samo parče hleba namazanog puterom. Onda bi sela na deblo kraj reke i posmatrala vilin konjice,koji su se pod suncem  presijavali u mnoštvo boja, kao da su proleteli kroz dugu i na svojim krilima pokupili sve najlepše nijanse.

I dok je ona posmatrala njih, neko je posmatrao nju, skriven u žbunju iza nje. Navikao je na te njene dolaske i kada ne bi došla nedostajala mu je. Pogotovo onda kada dođu tmurni jesenji i zimski dani. Onda kada bi ostala u sobi i slušala priče svoje bake.. Najčešće je tražila da joj baka riča legendu o vili i kovaču.

„Pričaj mi bako onu moju priču!“

I baka bi pričala:

Nekada davno svetom su zajedno živeli vile i ljudi, ali ipak svako za sebe. Nisu se smeli mešati jedni sa drugima. Ali dešavalo se da se zavole vila i čovek ili vilenjak i devojka. Tako su se zavoleli kovač iz jednog sela i vodena vila.

Njih dvoje počeli su se sastajati na mestima daleko od očiju radoznalaca. Ali kada bi se vratili u svoje naseobine svi su znali odakle dolaze i sa kime su bili.

Starešine su im počele ozbiljno pretiti i braniti da se dalje viđaju. Ovo do sada će im oprostiti i zaboraviti. Ali dalju vezu čoveka i vile nije odobravala ni jedan ni druga strana.

Uprkos tome kovač i vila nastavili su da se viđaju. Uistinu ređe ali su time njihovi susreti postajali strasniji a rastanci sve teži.

Jednoga dana Stibor, seoski starešina pozva Simana, kovača i reče mu da mora otići preko reke, da tamo ugovori isporuku gvožđa i da ga preveze nazad u selo. Ali kada je prešao na drugu obalu Stibor naredi da se preseku užad koja su vodila skelu tako da on osta zarobljen na drugoj obali. I Siman shvati da je proteran i izopšten iz sela zbog svoje ljubavi. Šetao je obalom usamljen i neprestano je dozivao ime vile, nadajući se da će ga Rivana čuti. Reka je bila najuža iznad klisure i on je došao do litica i ponovo pozvao Rivanu.

Ona je stajala na drugoj obali i pružala ruke ka njemu, kao da se nada da će je njena leptirasta krila preneti preko. Videvši koliko su uporni i koliko je njihova ljubav jaka i pogubna, ostale vile se naljutiše i pretvoriše Simana i Rivanu u kamene kipove. I od tada oni stoje jedno nasuprot drugog razdvojeni rekom i nerazumevanjem okoline za njihovu ljubav.

A legenda kaže da će oni oživeti i zagrliti se onoga dana kada reka presuši.

                                               ***

Prolazili su dani, pretakali se u mesece i godine.

A onda, jednog proleća, kada je sunce otopilo sneg i raskovalo vode Ištara i Nere ona je došla, sasvim drugačija.

Preko zime je od devojčice postala devojka. Vilenjak Rasel ju je posmatrao zbunjeni očaran. Bila je lepša od svih vila koje je ikada video i osetio je nešto čudno. Srce mu je tuklo brže a nešto ga je gušilo. Shvatio je da ne može živeti bez nje. I učinio je ono što nije nikada do sada, i što nikako nije smeo. Izašao je iz skrovišta i postao vidljiv ljudskim očima. Senka njegovog tela pade na Margaritu. Trgla se i okrenula. Krupne oči postaše još veće.

„Ko si ti?“, upita ga, bez imalo straha.

„Rasel!“, odgovori on. „A ti si Margarita.“

„Da, odkuda znaš?“

Nije odgovorio. Seo je na deblo vrbe, koje je neka poplava davno izbacila na obalu, tik kraj nje i Margarita primeti da je malo čudan. Bled, vitak, rekla bi tako krhak da bi ga košava lako polomila a najčudnije behu njegove uši koje su malo virile ispod duge kose, ne zaobljene pri vrhu, već malo ušiljene, ne baš kao kod Mister Spoka ali slično.

„Ti si Vulkanac?“ Nasmeja se ona. „Šta ti dođe Mister Spok?“

„Oh ne… ja sam… “ , malo zastade pa doda, „vilenjak.“

„Stvarno? Imaš bujnu maštu…“

„Ne, zaista jesam,“ tužno Rasel obori glavu. „Ne moraš mi verovati ali zaista jesam. Posmatrao sam te još kada si bila devojčica, kako uživaš u letu vilin konica. Tako ih vi zovete, jer vas podsećaju na vile. Ali eto vidiš, ipak smo malo drugačiji… bar dok… “ Tu zastade kao da se plaši reći o čemu se radi pa nastavi pričati o svetu vila i vilenjaka.

Što je on duže pričao i objašnjavao o svom soju postajala je sve znatiželjnija i ljubopitljivija. A u njegovom glasu  i pojavi bilo je nečeg što u je teralo da ga sluša i gleda. Mogla bi to da čini doveka…

I tako, senke se izdužiše i izbledeše. Vreme je brzo proletelo. Morala je kući. Ustala je sa debla i onda, ne shvatajući ni sama zašto, utisnu poljubac u Raselov obraz i brzo otrča prašnjavom stazom ka kapiji salaša.

Rasel je zbunjeno gledao za njom i držao ruku na obrazu, koji kao da ga je pekao tamo gde su ga dotakle njene usne. Ipak, licem mu se razvuče osmeh.

Od toga dana sve je bilo drugačije. Margarita više nije dolazila do Nere zbog vilin konjica, dolazila je zbog Rasela i on zbog nje. Dugo bi sedeli na deblu, pričali i držali se za ruke, svesni da je sve ono što osećaju jedni za drugo besmisleno, iako je tako lepo da ga se ne mogu odreći. Besmislena i zabranjena ljubav.

Dozvoljena samo dotle dok se za nju ne sazna. Kod Margarite to nije bio problem. Bila je uvek ćudljiva, uvek ćutljiva. Pa ako bi nešto i rekla niko joj ne bi verovao i smatrao za ozbiljno njene priče. Kod vilenjaka je bilo teže sakriti tajnu, Raselovo ponašanje se promenilo. Nije bilo teško utvrditi uzrok tome. Svi simptomi su ukazivali na zaljubljenost. Ali ne u osobu svog soja.

„Ti znaš da je to nedozvoljeno,“ govorio mu je vilenjački poglavar Miron. „Ljudi su opasni, zli…“

„Ona nije, drugačija je. Tako je dobra,“ uzvarti Rasel. „Više je nalik vili nego ljudima…“

„Ljudi su smrtniji od nas, brzo stare i umiru. Šta ćeš kada ona ostari i kada umre?“

„I ja ću“ uzvrati Rasel. „Meni život bez nje ionako ništa ne bi značio. Radije bih umro…“

„Razmisli dobro,“ upozori ga Miron. „Znaš kakva je kazna, šta se desilo svima onima koji su osećali što i ti…“

„Znam.“ Reče Rasel. „Znam i ne plašim se.“

Uzalud je Margarita narednih dana sedela na deblu i čekala. Rasel se nije pojavio. Čekala bi sve dok ne padne noć u nadi da će se pojaviti i na svaki šušanj bi se okretala, ali bio bi to samo vetar ili neka preplašena ptica. Isprva joj je bilo čudno što joj jedan vilin konjic stalno sleće na rame. Jedan te isti. Ali navikla je na njih. I oni na nju.

Rasela nije bilo ni narednih dana. A vilin konjic je uporno sletao na rame. Mahao je krilima, uzletao i pred njenim licem kružio kao da joj pokušava nešto reći.

„Želiš nešto da mi kažeš, možda o Raselu?“ šapnu ona, shvativši igru konjica.

Pružila je ruku okrenuvši dlan naviše a vilin konjic slete na njega. Vitak i koščat. Pomalo bledih boja. Na tren joj srce zastade i nešto je stegnu u grudima. Vilin konjic je stajao mirno, sklopljenih krila, krupnih očiju zagledan u nju. A onda zamahnu krilima i vinu se u vazduh leteći nesigurno, bez snage i Margarita vide kako pada u vodu.

„Neeee!“ viknula je posmatrajući nemoćno kako brzaci Nere odnose telo vilin konjica.

Trebalo joj je puno vremena da se povrati od toga. Nije više odlazila na Neru. To mesto nije joj više pružalo radost i utehu. Samo bolna podsećanja.

I još kasnije odselila se sa salaša u veliki grad. Pobegla od Nere i njenih brzaka. Od sećanja nije mogla. Jednoga dana je otišla u salon za tetoviranje. Na onom ramenu na koje sletao vilin konjic uradila je tetovažu – vilinog konjica na grančici vrbe.

Mak Dizdar: Hiža u Milama

Djedovska hiža bi stvorena tu krepost da krepča u srcima ostane
Neka je zato vazda širom otvorena za goste drage i za velikane srčane
Za goste za starce za strojnike i ostale krstjane
Za sve dobre ljude za sve dobre Bošnjane
Za sve vojnike u vojni što vojuje se protiv vojne
I raznih inih stinih i silnih zlica i zala
Za sve one što bježe iz hiže koja im se ožeže
Iz ognjenog kruga zapaljenih lomača što bježe i ispod krvnikovih vješala
Za sve one koji se opekoše jer k suncu dalekom i velikom bez predaha teže
Za sve one koji pravu riječ u pravi čas rekoše
I na krvavoj stazi traženog ishoda za riječ jednu što ruku im jednu odsjekoše
Za riječ da hljeb je hljeb da vino je vino i voda da je voda
Za one kojima su meso živo smudili i ognjenim pečatom obraz žigosali
Oni koji se vazda pozivaju na zakone milosti božje i zakone zakonika
Za one kojima su jezik u grlu iščupali jer riječ zadatu nisu odali
Za one koji su osuđeni da umru na repovima konja između dva konjika
Neka je djedova kuća širom otvorena
Za one koje su najtežom kletvom proklinjali
Sa posvećenih oltara Provanse Lombardije Zare Arkadije i Rasije
U omami tamjana u bornom zboru krstova i mačeva u gorkom koru
Za one koje su tri puta proklinjali jer još ih nisu
Na pragu rođene hiže pred očima žene i djece klali i zaklali
Neka je djedovska kuća uvijek širom otvorena
Za one koji ne mare za starostavne i nove care
Za prave i krive kralje za bane i barone za bojare
Za njihova mnoga blaga za mnoge dukate i zlate dinare za zle te pare
Za ljude što mitnice ne minu al mitničare ne mite nego ih javno ruže i kude
Neka su vrata djedovske hiže širom otvorena
Za one što na ročištu znaju za riječ blagu i čistu ne smo za svoje bliže
Za one što život bez jala žive a život ih vazda bije što život im se samo smije i ruga
Neka je otvorena za neznanog druga za neznanog brata
Za sve one koji u tmici čame koji u tamnici tijela pate
Žudeći da slovo ono bude za sve ljude da se sa slovom zbrate
Neka je djedovska hiža širom otvorena svunoć i vazda
Za onog što davno je pošao i sada po tmuši gazi trudan iz daleka
Al zna da stići će budan negdje tamo gdje neko ga čeka
Neka je djedovska hiža širom otvorena
A ako li kto ta vrata kreposti u sebeljublju svom zatvori
Neka se hiža djedovska sruši do temelja u mojoj duši
U obor neka se obori neka se u gar goli i pepeo crni satvori
Neka se u njoj izlegu kao u satanskom logu skorpije ljute i zmije
Oprostite vi koji ste kleti i prokleti na ovoj kletvi klevetnika
Al hiža djedovska bez milog dosta i dragog gosta
Hiža djedovska više nije