Image

Valerio Orlić: SCAVAcon2

30 Jun

SCAVAcon 2 ZOOM 21. 6. 2020.

28 Jun

Budući je do 15. 6. 2020. na VAT-ov natječaj za priče i pjesme stiglo  13 priča i 13 pjesama (očekivani minimum je po 15)  i da priče nisu dovoljno dobro pokrile zadanu temu o božanstvima koja u slavenskoj mitologiji pokrivaju ciklus godišnjih doba, odlučili smo da 21. 6. 2020. – prvi dan ljeta održati SCAVAcon 2 ZOOM   i to kombinirano. Dio članova se okupio u studiju u Vitezu a ostali su se javili iz svojih destinacija. Tako je načinjen drugi simbolični korak jer je prvi bio objavljivanje natječaja 21. 3. 2020. tj. na prvi dan proljeća.

Iz studija u Vitezu javili su se Alma Zornić, Sanja Strukar Križanac, Ermin Čelenka, Mirjana Jezildžić i Anto Zirdum uz logističku potporu Fahrudina Zornića i Pere Jezildžića.

Budući je ovo bila prva ZOOM prezentacija UG VAT, bilo je tehničkih poteškoća a i vremenskog ograničenja, ali uspostavljen je kontakt sa još 12 autora i dva sudionika koji nisu autori priča i pjesama.  Neki autori su svoje uradke poslali i snimljene ali ovaj puta je prezentirano sve živom riječju. Na poseban način predstavila se autorica pjesme i naša članica Vernesa Manov koja je izvela ulomak iz svoje monodrame DŽIDŽA ili sevdah na američki način u doba korona virusa.

Sudionici su obaviješteni da se natječaj (za priču kao pozivni) produžava do 10. rujna a 22. rujna bi  predstavili zbornik Scavacon 2 i otvorilii mini slikarsku koloniju (4 slikara sa učenicima) koja će raditi na vizualnom osmišljavanju prijekta vezanog za godišnja doba u slavenskoj mitologiji.

Program bi trebao biti kombinirani tj. da se dio sa minimalnom publikom i dijelom sudionika održi u određenom prostoru (ako ne bude bilo moguće na otvorenom tj. sa nekog lokaliteta kulturno-povijesne i prirodne baštoine kao što je ŠKAV u Vitezu ili KATAKOMBE u Jajcu) onda iz improviziranog studija, a sudionici iz drugih država i udaljenijih mjesta tj. oni koji ne mogu doći, da se jave putem ZOOM –a.

SCAVAcon2:Božena VOLIĆ

19 Jun

IME I ZNAMEN

sjena bez sjene, nikad viđena,

rođena i stasala u bič iskona,

došetala je do njega oholo             

bezglavost noseći zloćudnu

silnice univerzuma, u trenu ushita,

ispletoše sudbinsku,

do tad nikad viđenu

veličanstvenu boginju

strasno ga je gledala

šireći tajanstvenu magiju

nikad je do tad nije vidio

ni ime joj nije znao

pogledom ga je zarobila,

u zagrljaj stegnula,

vrelim dahom milovala

a on

zaluđenom grozomornom strašću

cijelim bićem joj se predao

divio se njenom oreolu

što je bljesak žića

u čudnovatoj kruni imala

zrcaleći se na obzoru tajnom

nemuštih svjetova

bojao se da će ga odbaciti

nije je bio dostojan

smrtnika i boginju

zla kob spaja i razdvaja

netko izdaleka

coronu je zvao,

drhteći uz nju se privijao

ime je njeno znamen

corona je ona

boginja trolisna

čast, odlikovanje, kolobar

njena su odličja

kolobar gospodarica prstena i obruča

ohola boginja Coronom zvana

kolajne odličja podastire lažne

čast tražeći u obruču čovječanstva

knjigu života je

njoj posvetio

na koricama napisao

starih Latina poruku:

Corona devetnaest,

,,Nomen est omen“,

,,Ime je znamen“.

SCAVAcon2: Mirjana Jezildžić

19 Jun

JAHAČ  S  NEVIDLJIVOM   KRUNOM

Jahač na bijelom konju

s nevidljivom krunom

svu noć je jezdio šumom

jelike zelene i borovi visoki

svijali su grane klanjajući se

stresao je sniježnu šubaru stari hrast

strepnja uze jasike

i mlade  bijele breze

Šuma jeca, ječi  bolno

razliježe se jeka daleko

do bedema betonskih košnica…

Jahač s nevidljivom krunom

na plamenom bijelcu

s bijelom pjenom što kipi

i puši se niz zamršenu grivu

jurio svu noć i vazdan

šumom i drumom

uspravan i hladan ko led

s varnicama iz očiju

žario strah i trepet

bijele nježne breze do zemlje se klanjale

Pčelinji rojevi  utihnuli…sve umrtvilo

Jahač na bijelom konju

leđima okrenut sivilu betona

odjaha u crnu noć.

Nitko neće saznati kamo

Osta trag kopita na tankoj sniježnoj kori

Trag kopita…misterij pred   licem  začuđenih

Čovječe, stani!

Nisu to samo otisci konjskih kopita

Poledica je…sklisko je…

usred šume duboka voda, crno jezero

utopit ćeš se u svojoj lakomislenosti

tvoja spoznaja tek je plod

plitkoumlja

ili dvoumlja , ili bezumlja

Dvjesto tisuća testova dnevno

tristo tisuća…

od Wuhana do  NEWYORKA*

Strah

…panika.

U sivilu betona

na cvijetnom balkonu

čula se muzika:

Pleši sa mnom do kraja, ljubavi

Na tankoj sniježnoj kori

i na poledici

Ne plaši se, osloni se

Samo pleši, tu sam.

Jahač s nevidljivom krunom

odjahao je u gusti mrak.

Neće se vratiti na  naš Festival svjetla

Nikad više!

Plešimo, ljubavi!

Nije ovo posljednji tango

ovo je naš ples, pozdrav  Zori.

Plešimo…

                                         

Priče i pjesme pristigle na natječaj SCAVACON 2

19 Jun

Na natječaj je do propisanog roka pristiglo 14 priča i 14 pjesama

  1. PRIČE

Tema: SLAVENSKA BOŽANSTVA VEZANA ZA CIKLJUS GODIŠNJIH DOBA

Relja ANTONIĆ: GUJE SNEŽNE, (prica o Morani)

Vedrana ČOLIĆ, PUTEM PREDAKA  (priča o Živani)

Adnadin JAŠAREVIĆ, BUNAR ŽELJA ((priča o palim bogovima)

Tihomir JOVANOVIĆ TIKA, KOSA BOJE ŽITA (priča o Živani)

Rabija MAMELEDŽIJA, JARILO I MORENA ((priča o Jarovitu)

Anita MARTINAC, ZORA (priča o Živani)

Miloš MIHAILOVIĆ, ČETIRI LICA BOGA: O IZGUBLJENOJ MONOGRAFIJI VESELINA ČAJKANOVIĆA (priča o Svantevitu)

Boris MIŠIĆ,  KORITA, ((priča o Koru)

Dinko OSMANČEVIĆ, VESNA I DIVKO (priča o Vesni)

Savko PEĆIĆ Pesa, ŽIV I TRI ZLODUHA (priča o Živinu)

Sanrla PIRANIĆ, IGRA,  ((priča o Vesni)

Stevan ŠARČEVIĆ ,   IME MAJKINO  (priča o Morani)

Božena VOLIĆ, VJEČNOST RUJEVINE RUJNE (priča o Rujovitu)

Alma ZORNIĆ, MOJA MORANA (priča o Morani)

2. PJESME

Tema: VIRUSI

Ensar BUKARIĆ: (NE)BIĆE SA GRANICE ŽIVOGA

Goran ĆURČIĆ: KOMETA

Igor DIVKOVIĆ: DOĐI NA KAVU

Milan   DRAŠKOVIĆ: VIRUS  

Jasmina HANJALIĆ: RUKE MOGA BRATA

Mirjana JEZILDŽIĆ: JAHAČ S BIJELOM KRUNOM

Miljenka KOŠTRO: SUBJEKTIVNE OBJEKTIVNOSTI

Vernesa MANOV:  GODZILIČNA VIROZNOST ČOVJEČANSTVA

Tatjana MILIVOJČEVIĆ, U MENI

Dragan MUČIBABIĆ: FOTOSINTEZA

Nijaz RUJANAC: BAT MAN

Anto STANIĆ: COVID 19

Sanja STRUKAR Križanac,: COVID 19

Nikola ŠIMIĆ Tonin: ŽIVOT U VRIJEME KORONA VIRUSA

Ivan VOLIĆ: DA BI UJUTRO VRIJEDILO USTATI

Budući da je planirano odabrati po 15 priča i 15 pjesama UO VATa odlučio je produžiti natječaj do 5. 9. 2020. a da se tek onda izvrši selekcija za zbornik SCAVAKON 2. rezultati natječaja tj. izbor bi objavili 22. 9. 2020. (prvi dan jeseni) najvjerojatnije na prigodnoj ZOOM konferenciji, a promociju zbornika uživo bi organizirali prvog dobrog termina najkasnije do 22. 12. 2020 (prvog dana zime) – ovisno o situaciji sa epidemiološkim mjerama.

SCAVAcon2: Sanja STRUKAR Križanac

19 Jun

COVID 19

Čudo !

Iz zemlje izlazećeg sunca , 

tajanstven k’o  gejša, 

obgrli svijet 

tamom i strahom

U paktu sa umornom Zemljom 

Stvori koncentracijski logor 

zatvori ulice i granice 

Nesta svjetla

i Agape ljubavi

 u dušama pokorenih,

do juče, vladara Zemlje 

Padali su pokošeni 

rasipnici i mistici

hedonisti i asketi

zatvoreni u svoje pećine 

U društvu neispunjenih očekivanja 

Povijest slobode pada u zaborav 

Na kontrapunktu 

Zemlje i Čovjeka 

U  kanalima Venecije,

rađa se život 

 Ulice Pariza, Madrida, 

Wuhana i svijeta

odjekuju Generalnom probom

 diktature 

Ideale  slobode, 

zamjeni strah od smrti 

Potkopana emocionalnost

stigmatizirana sloboda

Niko se ne usudi ragirati

Dok dlanovi vape 

nekom novom Bogu 

totalitarizma 

koji dresira svijet 

za neku novu

budućnost

SCAVAcon2:Stevan ŠARČEVIĆ

18 Jun

IME MAJKINO

Po ideji Angeline Dimitrijević     

     Godine gospodnje 1788.

            Zorski fenjeri svukud su upaljeni i jošte je mrkli mrak. Bude me iz sna i izvlače iz toplog kreveta na silu.

            „ Ime majkino, oko majkino, još ti duša spava“,  šapuće mama dok se moj nedosanjani san o Mesečevoj Kćeri buni u meni i sluti na zlo. Ustati na levu nogu loš je predznak.

            Samo što su isušene baruštine i napravljeni kanali, a malo bolji atarski putevi izvučeni od sela do sela, da nekol’ko dana kiše ne bi sve u mulj i glib pretvorili.  Po deštriktu Marije Terezije  u svakom selu su iskopani arterski bunari i poljski nužnici postavljeni petnajes’ metara od kopanih bunara, kako bi se oterala kolera od koje su čitave familije izumirale. Još uvek se sećam dana kad se dim spaljenih leševa vio po putevima i velikog zla što je pitomom ravnicom vladalo. Sećam se, noću se nije izlazilo bez preke potrebe, tama i jeza su celu zemlju obuzeli, a po mesečini su se tajni obredi izvodili.

            Nekako se najzad sve smirilo i ušorili su se seoski sokaci. Okrečile su se kuće iznutra i spolja, napravili veliki dimnjaci, a po kućama su zidane velike peći. Nije bilo više straha od zime, jer slame i kukuruzovine je bilo na pretek.

            Tek što je red nastao, zavladalo zdravlje i osmesi se napokon vratili na ispaćena lica, stigla je opet zla godina. Naišlo neko nevreme, oluja i kiša, crni oblaci se nadvili nad selom i doneli ogromne skakavce koji su za tili čas popasli zob. Muški svet se digao, pa ih ponjavama i motkama poterao, tamanio i palio gde god se moglo.

            Hrana za stoku i konje je nestala za par sati, samo je krompir opstao. Pošast je harala kao crna magija nad selom kad je stigao Velikogospojinski post, pa se narod okupljao u crkvi desetak dana moleći se da im Gospod oprosti grehe i ukloni zlo. Zvonila su zvona, u dušu prodirala, ali svi su nekakvo prokletstvo osećali. Ljudi su šaputali i bojali se gladi, ali Velikogospojinski vašar u Saću se nikad nije propuštao. Tamo se išlo svake godine, ma kakva bila, da se narod ponovi. Kupovalo se i preprodavalo, jer bi se na vašaru skupilo od svih vrsta zanatlija, trgovaca i nakupaca. Bude tamo stoke i živine, đinđuva i slatkiša, kol’ko hoćeš, svega.

             I tako se mi spremamo, a konji su već upregnuti. Putko i Zvezda, dedini paradni pastuv i kobila su tušta omršaveli, ali onako odmorni kopkaju kopitama po dvorišnoj kaldrmi od cigala. Taja u kola stavlja sena, slame i posebno za put konjima sačuvane zobi. Deda ubacuje velike kofe za pojenje konja, a mama pokrovce, po koje jastuče napunjeno ovogodišnjim perjem i kotarice sa hranom, al‘ ne previše. Ipak, idemo na Velikogospojinski vašar, a tamo ima izvrsnog jagnjećeg pečenja! Sjajno! 

            Svi smo već u konki. Devetoro junfera, a ja sedma. Biserka i Dana su najstarije, pa pomažu oko utovara i galame:

            „ Udaćemo Maru, udaćemo Maru!“, zadirkuju me sestre, a ja ih gađam zrnima zobi. Pakost mi je kanda upletena u kike i utišana crvenim svilenim trakama. Svi me se nekako klone jer imam plave oči i familija pomalo zazire od njih. Kažu da plavooke devojčice pogledima zadiru duboko i čitaju dušu. Crkveni ih oci krštavaju po treći dan i posvećuju ih da im zlo ne naudi, jer plavooke bebe se rađaju grešne.

            Meni se spava!!

            „ Ime moje, zorski smo te digli iz kreveta, ma spavaćeš u kolima“, tepa mi tajina mama. Prevrćem očima i bunim se ljutito. Mama se krsti, pa veli:

            „ Ko se na vašaru rodi, vašar se useli u njega. Moja mala zloćo, žagoru vašarski!“

            Nervoza nas vata pred put i jedva čekamo da se krene. Deda i taja su oko konja, dogovaraju ko će šta da kupi. Treba se obnoviti sersam i nakupovat zobi koje samo što nije nestalo. Srećom da za sve ima para, kol’ko treba. 

            „Penj’te se u kola! Ti, ime majkino, evo tu“, pokazuje deda vrhom biča odmah iza sebe. On sedi sa tajom na sicu, a mati između njih. Svi ostali u šaraglje, pa kako se ko ugnezdi u seno i slamu, tako mu bude celim putem do Saća.

            Nismo još ni redovno zauzeli mesta i rasporedili se, kad puče osovina i razbije dve prečke od prednjeg točka, kao da se sve protiv tog putovanja zaverilo. Konji se unezveriše i uz njištanje počeše da se propinju. Kere po dvorištu zalajale, a moj ti se pulin Crnja sklupčao, ni ušima da mrdne. Svukud strka, al’ ne i ja, samo sam se zdravo razbudila, otvorila oči i gledam pun mesec, još uvek na nebu. Ne trepćem. Gužvam svoju crvenu kecelju obema rukama i gledam gde tajina jaka ruka sprečava nevolju. Zauzdava konje i oni se smiruju.

            Mama se krsti i moli, dok nas deda i taja organizuju. Ajd’ sad, ispočetka, prebacuj sve u druga kola koja nisu tako paradna. Kaže deda da je dobro što smo rano ustali. Sunce je na istoku tek počelo da rumeni, nebo se spojilo sa ravnicom i napokon krenusmo.

            „ Danas ti je rođendan“, veli mama, dok me prolazi san. „ Dobrog ti je ženika tajo naš’o, od Đorđevića iz Žednika“, dodade i mog lepog raspoloženja nestade.

             Kola lagano drmusaju na putu ka Saću. Uvaljena u seno, polusedim, poluležim. Grickam koru leba i razmišljam. Eto, na današnji dan sam rođena. Svu je decu mama rodila kod kuće, samo je mene roda na vašarištu našla da spusti u mamine ruke.

             Vašar… Pa ja sam vašar.

             Sunce je fajinski poodmaklo na nebu, pa čim smo stigli smestili smo se malo odvojeno od vašarišta, ispod drveća bagrema i bresta, duda i divljeg stabla oraha, radi ladovine. Tu na korak je bunar sa đermom, pored njega valov za pojenje stoke. Vrba naslonjena na bunar štiti vodu. Mene su prvu istovarili, pa mi mama dade purenjak u ruke, gurnu krajcaru u džep i reče: – Eto, zabavljaj se do už’ne, a onda imamo ozbiljna posla.

            Prestara za igračke, premlada za udaju. Večito sam skitala naokolo sa svojim Crnjom, a sada je bome bilo razloga za bežaniju. Ma, kakav ženik, kakvi bakrači!  Pa ja sam vašar!         

            Počim sam malo odmakla od šumarka, privuče me karuzel sa figurama konja. Progutala sam purenjak u jednom zalogaju i sela podalje u travu da posmatram kako mladići na drvenim čilašima lete u vis, pa se spuštaju. Orila se glasna muzika, a harmoniku je svirao ćelavi čovek u pantalonama na kocke, sa crvenim tregerima preko bele košulje. Moglo se za šaku zobi, šolju pasulja il’ za jaje provozati na karuzelu, al’ nije to moje veselje. Truckam se ja vazdan sa dedom u kolima. Onda se zvuci violine dotad zagušeni harmonikom primakoše, a Crnja poče režati i pokazivati zube, te se okrenuh. A taj sa violinom, prezgodan za cigu, prišao nam otpozadi i zapazih da odeća na njemu pomalo visi. Zatreptah, pa pogledah bolje. Ta ja sam ga odnekud znala! Nije smeo bliže od Crnje, pa nastavi da svira na primernom odstojanju. Malo je škripalo, no bilo mi milo jer je meni svirao. Pokušavala sam da se dosetim odakle ga znadem, al’ mi prebiranje po sećanju naglo dojadi. Odmerila sam cigu još jedared i krenula dalje, jer mi je ceo vašar bio primamljiv. Mora na njemu sve da se vidi, sve da se oseti i sve da se pipne. Pošla sam pravo po nekom ugaženom puteljku i ubrzo stigla do dela gde se prodavala krupna stoka, ovce s’ jaganjcima, kao i stado koza koje je čuvao crni jarac. Pokraj njega je stajao ćopavi pastir za koga kažu da ga je taj jarac udario u kuk i da od tada šepa. Šubara mu se najerila na tu stranu gde mu je kraća noga i učini mi se da me krivo i čudno gleda. Iskreno govoreći, njegov jarac i koze su mnogo smrdeli, pa me je sve to skupa vrlo brzo oteralo odande.

            Na svu sreću, zamaman miris pečenja sa ražnja me je uskoro naterao da sav taj vonj zaboravim. Pa opet, za mesa novaca nisam imala, a ona me krajcara u džepu svrbela. Zato sam rešila da odem na stranu gde su se slatkiši prodavali. A tamo tek metež! Deca za rukave vuku svoje taje ka tezgama punim staklenih teglica sa svilenim bombonama i šećerlemama, iznad kojih vise slatke ispletene lule i liciderska srca. Čuje se cika i dreka: – ’Oću ovaj svileni roza! Ja bi šećerlemice! Mi bi karamelice! Kupi mi tajo, kupi mi dve lulice! Na to se bombondžije deci smeškaju i slatkiše im odma’u artijane fišeke pakuju, a na nji’ove taje ič ne zarezuju, sve dok im po koji groš ne uzmu. Obučeni onako u bele mantile, bombondžije me podsetiše na one lekare što su pre neku godinu svraćali u naše selo da prebroje i spale mrtve od kolere. Stresoh se od te pomisli, al’ me tak’e misli manuše čim dođoh na red ispred slatkišarske tezge, gde za trijes groša napazarih kiselih bombona. Stadoh ih u slast tamanit’, sve se lepeć’ po rukama i kosi, gledajući u medena srca ukrašena ogledalcima. Zamisli, sama sebe da gledam u tom malom srcu? To kao kad bi u svoju dušu zavirivala i sve na svetu videla. Onda se trgoh. Sve? Ma ko zna šta bih u svojoj duši videla! Možda onu što me kroz snove progoni? Ustravih se, pa naglo okrenuh glavu od licederskih srca i produžih dalje, a kroz sećanje mi prođe kako sam se jednom prejela medenjaka i razbolela. Bila sam proždrljiva i uvek sam se bojala da ću ostati gladna. Sećam se da mi je mama svakog proleća prve mlađare koprive pripravljala za jelo. Nisu te čorbe bile nešto ukusne, al’ su se uz neko razbiveno jaje u njima mogle pojesti. Mama je govorila da mi to treba kako bi se oteralo zlo što se tokom zime nakupilo u meni. Sećam se i kako mi tajo jednom od popa doneo nekak’u pletenu torbicu izvezenu krstovima. Bila je napunjena bosiljkom, drenovom grančicom, glavicom belog luka i grudvom tamjana. Pop mu rek’o da je nosam ispod odeće da umirim nečastivog, al’ je mene to grebalo i peklo, pa sam torbicu pod ambar zakopala. Ma, stalno su terali đavola iz mene, al’ se nisam dala. Ta, ja sam za njih uvek vašar bila!

            Elem, sva u mislima, skitam ti ja tako po vašarskoj prašini međ’ razne lalinske gaće; jedne usukane u čizme, druge raspasane od devet pola, ručno tkanog beza. Gospoda u cipelama, paori u opancima i zajapurene sose u narodnim nošnjama se mimoilaze sa mnom. Nehajno razgledam tezge sa svakojakim maramama na froncle, kitnjastim goblenima za dozidnice, štrikanim vunenim prostirkama za podove i jastučnicama k’o iz majkine baštice. Za tezgama stoje prodavačice, sve mlade žene u lepim haljinama, sa kosama upletenim u punđe. Sad il’ nikad da se kupi! – one uglas viču i nude svoju robu..

               Taman sam zastala kod arterskog bunara za kafandžije iskopanog, pa se ‘nako smućena od silnih nutkanja umal’ nisam obeznanila, kad me kogod dirnu po ramenu. Ta je baba stajala tačno iza mene, visoka i tanana. Oči su joj bile bistre i plave, pogled blag, lice svo u borama, a usne razvučene u osmejak.      

            „ Došla sam da te posetim i da ti donesem nešto za rođendan“, reče starica jednostavno. Izbečih se podrugljivo, al’ njenog osmeha nije nestalo. Najednom me je privukla, zahvatila vode iz bunara, prošaputala nekak’u bajalicu i umila me tri puta ‘ladnom vodom. Nisam stigla ni da trepnem! Dok sam žmirkala u čudu k’o pokisli miš, ona mi se obrati:

            „ Danas je praznik Deve Marije. Dobri hrišćani kažu da Deva štiti ljude od zla“, reče baba, pa me zapita bez ikakvog prelaza, „ Znadeš li šta je zlo?“, matora me je ljutila, i to ne baš malo.

            „ NE!“, odbrusih. Dovraga, postoji li išta što može ukloniti taj zastrašujući osmeh s njenog lica?!

            „ Tako sam i mislila. Slušaj kćero, ima nešto što ne znadeš, a ustrebaće skoro. Čuvaj se mesečevog dvorišta i zapamti da je tvoja matera rođena kao sedma kći“, reče pa se okrete i nestade je u gužvi. Jedno sam vreme pokušavala da je pogledom pronađem, da mi objasni šta je šaputala, što me je umivala, kak’e sad veze ima koja mi je mati kći i ko je uopšte ona da me pozna, ali vašar ju je progutao. Produžih niz vrstu razgalamljenih trgovaca i naleteh pravo na majstora opančara, krupnog k’o od duda odvaljenog. Malo zastanem i nije mi svejedno. Razvuk‘o tezgu sa svim mogućim opancima, kakve god hoćeš, a jedni crveni sa kopčom po strani su mi se zdravo jako svideli. Uhh, samo da ih obujem, kanda bi mi krila dali, pa da poletim k’o lastavica, sve se u sebi premišljam.

            Nudim mu krajcaru, on tvrdi pazar.

            „ Jes‘ da si prva mušterija, al’ ne dam za krajcaru, pa kraj!“, reče opančar i razvuče osmeh od uveta do uveta. Mašam se džepa, kad tamo sve sitnež zveči. Uh, ja ni krajcare više nemam! Trošila sam na bombone, al’ sam opet besna jer opančar misli da se sa njim švotam. Ne veruje da sam pravi kupac. Kad sam već umal’ odustala, odnekud se stvori moj brat Pera i dade mu tri krajcare.

            „ Da mi za ženika lepa budeš“, kaže mi sav nasmejan, a ja se mrštim.

            „ Ajd’, mož’ za tri, al’ samo zato što se u tim opancima ne hoda, neg’ leti“, veli opančar i pruža mi opanke. Hitro ih obuvam, čudeć’ se otkud li je on znao da ja moram da skitam i letim, kao da je prozorljiv taj opančar bio. Dok se Pera okrenuo, ja sam sa novim opancima koje lete šmugnula na drugu stranu, pravo pred lutkarsku tezgu!

            Jesam prestara za lutke, al’ ih se nikad nisam zasitila. Zastanem, ne mogu pogled odvojiti od lutkica sa porcelanskim glavama i pravom kosom. Mame me i one jeftinije sa papirnatim glavama. A tek one rezbarene! Sve prelepo obučene, sve na njima uštirkano. Oči mi prelaze sa jedne na drugu, a srce udara sve brže i brže. E, rođendan mi je, zar ne bi trebalo poklon da dobijem? Neku od ovih lutaka? Jao, eno, onu tamo u plavoj haljini, onu, onu sa dugim kikama od konoplje, uh, al‘ bi je raščupala. Gle ti nje! K’o mesec okruglog lica, sa zelenim očima i rumenim obrazima! Prava pravcata lepotica! Otvorila svoja crvena usta kroz koja vire majušni beli zubići, pa me zove: – Uzmi me, uzmi! – Ušla mi u glavu, kotrlja očima, grli me rukama, a iz dna stomaka čujem: – tvoja sam, tvoja!

            Vreme je tad stalo, izgubila sam se načisto. Stojim tu, pa ne mičem. Lutka se smeši, a meni duša velika k’o vašar. Ja sam vašar i vašar je ja. Narod se gura pored mene, muve zuje oko moje kose šećerom ulepljene, a ja ne mrdam, ne letim, skroz  sam se zalepila za onu ledinu pred tezgom. Primeti to zdepasti lutkar Ciganin. Dukatima mu ukrašen prsluk, štraftaste pantalone, a oči samo što ne iskoče. Zalizao kao gavran crnu kosu, čelo mu veliko. Nos k‘o u kafanskog megdandžije, ispod mu debele usne skrivene brkovima. Zub mu fali, al’ prvi do te rupe zlatan, pa da ga nije, ni usta mu se ne bi videla. Gledimo se i merkamo.

            Pita lutkar mene: „Čija si ti?“

            Ja k’o iz puške; “Tajina i mamina.”

            Ne gubi on strpljenja:  „Kako se zoveš?“, pita.

            „Kao majka“, kažem.

            „A kako ti se zove majka?“, vrtim glavom i smejem se, pa sve kike uvrćem.

            „Isto kao ja!“, odgovaram odsečno. 

            „A kako se obe zovete?“, lutkar ne gubi nadu.

            „Jednako!“, odgovaram, sad već pomalo ljuta.

            Lutkar se češe iza uveta, pa zagladi kosu i nasmeši se. Polako se povlačim, al’ oči mi na lutki ostale, a ona kao da govori: – Zar ćeš da me ostaviš s’ njime? – Stanem kao ukopana, ni ovamo ni onamo, k’o da su vračke na mene bačene. Zavrte mi se tezga i sa njom čitav vašar. Crnja reži, pa se uzrvpolji i najednom poče da cvili. Nikada ga takvog nisam videla. Gledam u pravcu u kom gleda pseto, kad eto ti opet onog cige s violinom, pa mi sav nekako drčan. Šta li je sad Crnji, što li ga tako blizu pušta? Ja namah povratim drskost, uspravim se i lupnem nogom o ledinu:

            „TI! Ti sa violinom! Kupi mi lutku!“, naređujem.

            „Koju ćeš?“, pita cigo i za džep se prima, a osmeh mu u isti mah zaigra na golobradom licu. Ma šta li se svi tako smeše kad razgovaraju sa mnom?

            „Kupi mi onu s dugačkim kikama i plavom haljinom!“, momak me odmeri, pa pogleda lutku i osmeha mu nestade s lica. Klimnu zamišljeno glavom, kao da je znao koju ću igračku odabrati i pobojah se da me neće poslušati, ali on izvadi kesu i odbroja novac.

            „Vrlo dobar izbor, čista orahovina, izvol’te“, kaže lutkar i pruža mi je, taman kad me trgnu iz blizine Perin glas k’o naručen:

            „Dosta skitanja, ajd‘ nazad, sad će užina!“, zgrabih lutku, spustih pogled i projurih kraj mladog Ciganina, da bih potrčala za bratom. Crnji od brzine uši stoje vodoravno, rep mu lebdi, a i ja letim, nove papučice me nose. Trčimo, ni roj muva ne može da nas stigne, al’ mi nešto čudan pravac kud smo krenuli, jer umesto ka našem šumarku, idemo ka centru vašara. Ne pitam ništa, sve mi drago da sam od onih čergara pobegla.

            Stadosmo pred meanskom šatrom, kad tamo sva starija familija i svi nekako svečarski doterani. Tajo i deda se zarumeneli od silnoga vina, a međ’ njima neki čovek, bože me sakloni, zadrig’o k’o nerast. Do’vatio se jagnjećeg buta, pa mu sve mast niz bradu curi i mrlja po svilenom prsluku što jedva pripitomljava stomačinu k’o u snaše pred porođaj. Na nogama gazdačke čizme, filcan šešir na glavi, popreko prsluka zlatan lanac, šarena poša oko vrata, al’ džabe sveg’ tog izobilja kad mu se škembe preko ovratnika razliva. Muški svet od silne diskusije i ne vidi da smo stigli, samo mati diže pogled na nas. Al’ taj pogled, isprva radostan, zastaje na meni, pa joj se oči stadoše širiti, usta se rastvoriše k’o šaranu u meredovu, a rukom se stade krstiti. Ma, da joj je to poslednje u životu, ne bi izgledala prepadnutije. Nešto mrmlja, a pogled joj se prilepio za lutku u mojim rukama. Uto i deda vidi da smo stigli, pa ustaje i galami:

            „Aaaa, evo i naše M …“, ali ne dovršava jer mama skoči, pa viknu duplo jače od njega:

            „Evo naše mlade, evo naše neveste, eto imena majkinog!“, e, kad mi se tada svet na glavu nije srušio, nikada i neće! Nisam mogla verovat’ da je tako štogod moguće, a vidilo se da se ni drugi nisu mogli opasuljit’. Mati da prekine dedu u po reči, to ti na isto iziđe k’o da se pop po raspelu popišao! Tajo joj čak ni ćušku nije prilepio, samo je zinuo u nju k’o da je prvi put vidi. Još je gore bilo da sam najednom razumela da me je Pero samo zato pod meanu doveo kako bi me tome prascu dali! To li su ta njihova ozbiljna posla! E neće da može! Suze mi grunuše i vrelina mi jurnu u lice, pa dreknuh iz sveg mozga:

            „E, ne treba mi taj krmak, pa nek oma umrem!“, ne čekajući odgovor jurnuh iz šatre, pa preko vašara preleteh, ništa od suza ne videći. Sudarajući se sa začuđenim svetom produžih ka našem šumarku. Ne znam ni kako sam stigla, ni kuda sam išla, samo se sećam da sam se bacila na slamu pod onim divljim orahom i gorko zaridala, grleći svoju lutku. Valjda sam i zaspala, ko bi ga znao, jer sad, dok ovo pišem, više i ne znam koja od nas dve plajvaz drži, niti kako se čitav kalambur što sledi dogodio.

            Sebnuh se kao iz grozničavog sna. Kroz gole grane oraha vidim puni mesec, voda u valovu zamrznuta, a đeram prekriven tanušnom skramom inja. Ledina je pokrivena snegom i osvrćem se oko sebe. Nije mi neobično što je zima. Uostalom, nisam li ja Mara? Nije li zima moje doba? Ma… Jesam li? Pogledam u daljinu i vidim gde zavojitim drumom što prati Tisu ka meni pristižu drečavo molovana kola. Nazirem da konji uspaničeno jure, mogu čak odavde čuti pucnje biča i psovke vozara. I pre no što ih ugledam mogu naslutiti zavijanje čopora, koji najednom izranja iz magle i nadire prtinom što ju je čerga probila u polumetarskom snegu i sva ta strka sve mi je bliže i bliže i bliže. Sad već čujem vrisku dece i režanje zveri, tren potom tutnje kraj mene kao da me ne vide. Pre no što prolete, jedna od sivih prikaza skače i grabi vozara, pa dva obrisa padaju u sneg, a potera se nastavlja i sve se gubi u izmaglici. Ali kurjak i njegov plen se bore nedaleko od mene i ja ustajem, prilazim protivnicima što se ogorčeno valjaju po snegu i zastajem. Vuk podiže pogled i ja u tim žutim očima vidim prepoznavanje. Pušta vozara, zaklela bih se da se spušta u naklon i udaljuje se. Nestaje u magli, ali ja više ne hajem za njega, jer okrvavljenog mladića u snegu poznajem. To je onaj pristali Ciganin sa violinom što sam ga nedavno srela. Prilazim mu, njegove uplašene oči susreću moj pogled i pružam mu ruku. Prihvata, ustaje, grli me i usne nam se spajaju…

            Onda se slike stadoše smenjivati. Čas kroz stepu u sankama jurim, čas sam u ledenom dvorcu okružena dvorjanima, čas nad snežnom pustoši lebdim. U svakoj viziji je zima i noć, a mesec je pun. Uvek je u blizini onaj mladi Ciganin i večito čujem dozivanje vukova …

            Najednom smo u sobi, kanda na nekakvom salašu. Vatra veselo pucketa u seljačkoj peći, vino i jabuke su na stolu, a mladi me cigo ljubi u vrat, odmah ispod uveta, raskopčava mi haljinu, ljubi mi ušnu resicu i već sam gola kad njegove usne nastavljaju niz vrat…

            Otvaram oči, snevam, ne snevam, budna sam, nisam budna… Telo mi gori, telo mi je požuda i vatra. Orah je u punom listu, nebo je osuto zvezdama i pun mesec srebrom ravnicu preliva i slama me bocka i… On me ljubi preko pupka, bedara, treperim, ne usuđujem se da pogledam, sve se plašim probudiću se, a on ne prestaje, usne mu klize niz moje butine. Osećam… Plamtim.. Uzbuđena sam… Topim se…

            „Obožavam te tvoje duge noge“, kaže ona, – hoću svu da te osetim…

            ONA?!

            Spuštam pogled i na mestu gde mi se butina spaja s kukom vidim svetlu kosu upletenu u kikice i znam da su usne što me izluđuju prelazeći uz taj nežni prevoj krvavo crvene. Ispod plave haljine nazirem da je tamnog tena, tek su joj obrazi rumeni kao u snaše… ali… to nije lutka… to… to je živa žena… to je… prelepa žena!

            „Sudbina nam je da se ponovo sretnemo“, šapuće ona između poljubaca„ Svih sam ovih vekova znala da ću te ponovo videti”, kaže i ja osećam da lutka ne zna moje ime. Nagađa. Najednom se njeni blještavo beli zubi zarivaju u moje meso i boli, boli, boli, ali ta bol samo još jače podgreva moju želju. Podiže glavu i susrećem njen otrovno zeleni pogled. Niz osmeh joj curi moja krv i želim je, želim je, želim je. Snivam, ne snivam, budim se, gubim se… Nad nama je pun mesec, nestajem, budim se… KO?! Ko se u meni budi?!

            „NE! NE! NE! Probudićeš je!“, vrištim užasnuto i znam da je prekasno jer to u meni se otima.

            „Obeležila sam te, moja si“, kaže lutka, pa spušta usne tamo gde sam najnežnija… Ljubi nežno… O, bože, umreću od lepote! Dodiruje me jezikom tamo… TAMO! Mazi me, ljubi me, ispija i znam da joj prija moj ukus… Poludeću! Ona ne prestaje da me dira, da me mazi i moji se sokovi komešaju, moje telo je oluja i vrhunac nevremena pristiže. TO dolazi! Grčim se, trzam, umirem… Lutka oseća moje titraje, uspravlja se. Ne uspevam da se saberem, grčim se na tlu i odozdo gledam njen samozadovoljni osmeh. Ali to više nisam ja, TO je snažno i podižući pogled ka punom mesecu najednom znam kakve je bajalice ona starica kraj bunara sricala i znam zašto mama nije dala da se moje ime pred lutkom izgovori. Moje drugo ja osmatra puni mesec i naprasno se svega prisećam.

            „Rođendan ti je danas. Imam poklon za tebe“, kaže lutka i znam da smo odjedared usred vašarske gužve. Osećam! Beli vašar, srebrni vašar, crni vašar, zašto bi to bilo važno? Pa ja sam vašar, nije li tako? Ali ovo više nisam ja, ovo je neko drugi. Ovo sam ja i nisam ja, a moj poklon mi prilazi, za sobom ga na lancu vuče onaj ćopavi pastir, oko koga stado sve jedno na drugo naskače, ali to više nisu koze. Sabiram se, osvrćem, vidim majstora opančara. Navukao kožnu kecelju do zemlje, pa okačio nekakvu curicu o dud naglavačke i još je živa dok joj dere kožu za nove opanke u kojima se ne hoda, nego leti. Karuzel sa okovanim mladićima se okreće i poskakuje sve gore i dole, a nekakvi ih majmuni jašu i podbadaju mamuzama, dok onaj ćelavi u pantalonama na kocke, sav pomodreo svira harmoniku bez prestanka. Bombondžije pomahnitale, pena im na usta udara, pa razapeli po krstovima decu i šećerom ih namazali da odvlače zunzare od svojih tezgi.

            „Kako se zoveš?“, pita me ona što je bila lutka. Ona kojoj iz svojih snova prepoznajem istinsko ime.

            „Kao majka“, odgovaram dok pastir, sve motkom vošteći, priteruje moj poklon.

            „A kako ti se zove majka?“, uporna je ona i meni je pomalo žao mladog Ciganina. Ti su lanci preteški za njegovo slabašno telo.

            „Isto kao ja!“, odgovaram i gledam rastrganu kožu mladog Ciganina, svu u krvavim brazdama i podlivima od silnog batinanja. Mogla sam ga milovati da je bilo drugačije. Mogla sam ga voleti. Sad je ionako svejedno…

            „A kako se obe zovete?“, besno će ona dajući znak pastiru. On spušta čakšire i dohvata mog Ciganina za bokove.

            „Jednako!“, kažem ravnodušno i posmatram kako pastir guzi sirotana, sve mu se šubara najerila. Mali skiči, pastir ropće, a ona što je bila lutka od besa ciči:

            „Daću ga opančaru ako mi ne kažeš svoje pravo ime!“, lice joj se iskrivilo, a meni smešno pa ustajem i podižem ruku. Oblaci se stadoše skupljati i žagor se stade stišavati, dok se okrećem maloj beštiji:

            „Pa dobro kad si toliko zapela, eto reći ću ti svoje ime, Mesečeva Kćeri!“, tama postaje sve gušća i prve pahulje provejavaju oko nas – Ja sam Marija, sedma kći sedme kćeri!“, viknuh nadjačavajući zavijanje čopora i hučanje vetra. Okrenuh se, pružih ruku i dveri se stadoše rastvarati dok su kurjaci grabili Mesečevu Kćer.

            „Znala si me pod imenom Morana“, dodadoh gledajući prodavačice, sve baba do babe u dronjavim haljinama, kose im u punđe upletene, sa oraha podvriskuju i huču, a pod njima u kolu veštice igraju. Potom prekoračih prag senovitog sveta i osmotrih avgustovsko popodne one druge stvarnosti.

            Još malo i leto će umreti. Pravi vašar tek dolazi.

                                          REČNIK MANJE POZNATIH REČI I IZRAZA

Zorski – ranojutarnji

deštrikt – dekret

junfer – mlad, omladinac

mama – majka

sersam – alat (mađarski)

šaraglje – ograda na zadnjoj strani kola

majka – baba, baka

ženik – mladoženja

fajinski – baš dobro

purenjak – kolač od kukuruznog brašna

krajcara – Austrijski bakarni novac male vrednosti

karuzel – nepravilan izgovor reči “karusel”. Tako zvuči kad je izgovore Mađari ili podunavski Nemci.

čilaš – konj sive dlake

znadem, znadeš – znam, znaš

jedared, odjedared – jednom, odjednom

najerila – nakrivila

zamaman – koji dovodi u stanje zanesenosti

artijane – papirne

ič – ništa

zarezuju – obraćaju pažnju

groš – sitan novac

manuli – okanuli, zabatalili

mlađare – mlade, mlađarije

nosam – nosim

zajapurene – zarumenele

švotam – zafrkavam, rugam se

šmugnula – pobegla

plajvaz – olovka, pisaljka

kalambur – cirkus, nered

sebnuh – trgoh, dođoh sebi

molovana – ofarbana, obojena

Žarko MILENIĆ:ZATOČENIK GALE

18 Jun

Red je imao peh. Zato je sam kriv. Trebao je prvo provjeriti situaciju.

Ne, pretjerujem. To se moglo i meni dogoditi. Možda je i provjerio i saznao mnogo toga o Gali ali ne i o gradu u koji je, na nesreću, bio dospio. Gradu Beru. Zapravo Južnom Beru.

Nakon četverogodišnjeg građanskog rata između Zedonaca i Loranaca  Ber je bio grad koji se je nalazio na dvije obale rijeke Line. Pedeset godina kasnije došlo je do novog građanskog rata u   Loraniji i južni Ber je bio predmet spora Istočnih i Zapadnih  Loranaca. To je bila jedina luka u  Loraniji  i grad je imao važan strateški položaj. Sklopljen je sporazum u kome su Zedonci, kao promatrači, vodili glavnu riječ. Južni Ber je proglašen takozvanim slobodnim gradom. Bio je svačiji- i Istočnih i Zapadnih  Loranaca. Zapravo je bio ničiji. Taj mali grad je bio država u državi, sve je imao zasebno osim novčane jedinice.

Nakon dvadeset godina takvog statusa Južni Ber više nije bio interesantan ni Istočnim ni Zapadnim Lorancima. Na njega su svi zaboravili kao što su odavno na Zemlji zaboravili na Galu, daleki planet koji je davno naselila skupina Zemljana i od kojih su potekli Loranci i Zedonci.

O Redovoj sudbini, sudbini prvog pravog Zemljanina, koji se nakon dugo dugo vremena spustio na Galu, sam slučajno saznao od Sena, stanovnika nekog sela koje se nalazi nedaleko od visokog zida koji je opkoljavao Južni Ber. Tip je, nekim čudom, našao podzemni prolaz koji su prokopali neki građani Južnog Bera i pobjegli odande.

Sen je u Južnom Beru je slučajno saznao kako je prošao Red.

Red je sletio svojom pomoćnom letjelicom u Južni Ber. Sletio je u veliki gradski park. Tad je imao sreće jer ga nitko nije zamijetio. Da jest odmah bi završio u zatvoru kao uhoda.

Ono što je prvo vidio zaprepašteni Red u parku bila je gola djevojka koja je ležala na prostrtoj deki. On je u prvi mah pomislio da je dospio u nekakav nudistički park

Pozdravio je djevojku uvidjevši da je budna i da se ne sunča jer ju je od sunčanih zraka štitilo visoko drveće kakvo Red na Zemlji nikad nije vidio. Rekao joj je:

– Dobar dan.

Ona mu nije odzdravila. Upitala ga je:

– Jesi li za seks?

– Molim? – Red je opet bio zaprepašten.

– Zar si gluh?! Pitam jesi li za seks?!

– Ja?!

– Ti, a tko drugi? Ne vidim ni jednog više muškarca u blizini!

Red je na kratko oklijevao a onda rekao:

– Pa… jesam. Dugo nisam i sad bi mi dobro došlo… A koliko bi to stajalo?

– Što stajalo?

– Mislim, koliko bih trebao platiti za seks?

– Platiti? Ti si stranac?

– Jesam.

– U nas se to ne plaća.

– Nisam znao.

Nakon toga je uslijedio seks. Kako je Red dugo putovao do Gale a bio na brodu bez ženskog društva brzo je svršio.

Djevojka je bila razočarana. Presavila je deku, stavila ju je u veliku torbu i krenula stazom koja je vodila nekamo iz parka. Red je po treći put bio zaprepašten uvidjevši da je djevojka pošla gola.

Onda je Red osjetio glad. Krenuo je prema svom helikopteru.

Tamo je našao svoje dnevno sljedovanje. Sjeo je na obližnju klupu i počeo jesti.

Onda je došlo ono što možemo za Reda označiti kao peh – naišao je policajac i to gol! Samo se po njegovoj šapki na glavi moglo pretpostaviti da se radi o policajcu. Policajac se namrštio i povikao na Reda koji je mirno žvakao:

– Što to radiš?

– Kako što? Zar ne vidite što radim? Jedem?

– Jedeš! I to na javnom mjestu! Kako te nije stid?!

– A zašto bi me bilo stid? – začudio se Red i pomislio da bi ga bilo stid da je policajac naišao nešto ranije i zatekao ga golog sa  onom čudnom djevojkom.

– Ti si stranac?!

– Da.

– Onda ne znaš da je u našem gradu zabranjeno jesti na javnom mjestu.

– Ne znam. A zašto bi to bilo zabranjeno?

– Takav je zakon. Uhićen si! Pođi sa mnom! Ako se suprotstaviš bit ću prinuđen silom te privesti!

– Neću se suprotstavljati. Ali je zbilja nisam znao da je u vas takav zakon…

– To te ne opravdava. Mogao si ubiti čovjeka pa reći da nisi znao!

– Između ubiti i jesti je ogromna razlika!

– Oboje je kažnjivo po zakonu!

Red je htio upitati je li kažnjivo i zanimati se seksom i bi li ga policajac uhitio da ga je zatekao kako to radi na javnom mjestu, ali se predomislio. Kao prvo bilo ga je stid, kao drugo pomislio je kako bi policajac to shvatio kao šalu a nije izgledao nimalo raspoložen za humor. I da jest vjerojatno na to ne bi odgovorio.

Tako je Red završio u zatvoru.

Je li i sad tamo. Od tada je prošlo više godina. U Loraniji su me savjetovali da ne vučem vraga za rep jer bih i ja mogao proći kao i Red i nitko me od njih ne bi mogao izvući iz zatvora.

Zašto je Red tako prošao? Zašto je tako kažnjen za nešto takvo što nigdje nije kažnjivo?

Kad je Južni Ber postao takozvani slobodni grad, to jest država u državi u njemu je postao popularan nekakav mesija ili guru po imenu Zin za koga se na planetu Gali izvan Južnog Bera   saznalo ali nitko tome nije pridavao veliku važnost. Mesija i gurua je bilo i bit će. Oni budu i prođu. Lako je moguće da se i u   njega malo tko sjeća, ali on je svojevremeno bio toliko važan da je ostavio u gradu dubokog traga i da se prema njemu građani i danas tako ponašaju i da je ono što je propovijedao čak ušlo u zakon. Ne zna se koliko je bilo njegovih zapovijedi, zapisanih negdje, poput onih koje su proklamirali zemaljski mesije.

Zin je govorio da nije grijeh voditi ljubav na javnom mjestu ali jest grijeh jesti na javnom mjestu! Govorio je da je osuda seksa, kao nečeg životinjskog, potekla iz mračnog zemaljskog Srednjeg vijeka. Zašto bi bilo grijeh činiti ono što je sasvim ljudski? Treba voditi ljubav a ne rat. Kad muškarac i žena vode ljubav to je uzvišen čin i plod toga je novo ljudsko biće.

Govorio je da u pornografiji nema ničeg lošeg i da u seksu partneri uživaju. Ali zato treba zabraniti sva ubojstva.

Uz to trebamo hodati bez odjeće kao što su to činili prvobitni ljudi na Zemlji. Tim više što u Južnom Beru nema toliko niskih temperatura da bi se odjećom trebalo štititi od hladnoće.

S druge strane treba zabraniti i osuditi sva ubojstva i zabraniti sve vidove umjetnosti u kojima se prikazuju ubojstva. Ubijati je grijeh, a voditi ljubav nije!

Čovjek koji jede više je nalik životinji nego onaj koji vodi ljubav. Od ishrane dolazi do povraćanja, prdenja i debljanja. Jesti je nužno zlo jer bez hrane ne možemo živjeti, ali to ne treba činiti javno.

Zato u Južnom Beru nema restorana. Nema nikakvih ugostiteljskih objekata.

Ali nema ni javnih kuća. Seks je tamo besplatan. Neki bi rekli da je to rajski grad.

Tko zna, možda su Reda u Južnom Beru ipak pustili. Možda je kratko vrijeme proveo u zatvoru. U zatvoru u kome su muškim zatvorenicima dovodili žene. Ako je tako i ja bih volio izdržavati kaznu u takvom zatvoru.

Ako je tako Red se naučio pameti i više ne jede na javnom mjestu.

SCAVAcon2:Savko PEĆIĆ Pesa

16 Jun
ilustracija ADNADIN jAŠAREVIĆ

ŽIV I TRI ZLODUHA

Starac Čangriz nikad se nije odvajao od svog orahovog štapa. Naslijedio ga je od svog djeda, a njegov djed od svog djeda. Ko zna koliko je ljeta i zima prošlo od kad je štap išao iz ruke u ruku, prenoseći tako sve mudrosti predaka. Tada su na zemlji vladali zli duhovi, pa je štap imao čarbnu moć.

Čangriz je bio nastariji u kolibaru. Njegova se riječ uvijek slušala i bila zadnja. Od pojezda, skoro do prijezda, sjedio je na panju, naslonjn na štap, i razmišljao. Mučile su ga neke strašne misli. Pitao se, zašto je plamen u nebo buknuo, i odjednom nestao kada su Ćetana sahranjivali i odoru spaljivali. Sin Kajo je prolazio pored njega, ali nije smio ništa da pita. Vul koji je valjao klade od hrastovine i cijepao naložnice za ogradu, bacio bi pogled i odmahivao glavom. Oko koliba su trčakarala djeca za jarićima. Žene nisu izlazile ispod slamobrana. Kad je Čangriz u brigama, nešta se strašno dešava., a u kolibar se uvuče strah.

Dika je ležala u mračnoj kolibi. Njene oči su svjetlucale ispod duge crne kose, kao dva žiška vatre. Ubrzano je disala i stenjala, kao da je nekakav teret nosila. Graba je bila najstarija među ženama. Osvježavala joj je lice vodom i davala poneki gutljaj da popije.
” Samo duboko diši. Nemoj da se pomijeraš !”, rekla joj je Graba.
Pao je mrak. Ženska čeljad i djeca su se okupila u drugoj kolibi. Graba je Diku trljala mirisnim travama po stomaku da bi joj olakšala bolove, koji su bili, sve jači i jači.

Kad se, s pojezda sunce pojavilo, iz kolibe se začuo jak i bolan jauk. Jednom, drugi put, i dubok uzdah. Tišina… A onda se iz kolibe začuo plač djeteta…

Čangriz, koji se nije mrdnuo od panja, i tu čitavu noć proveo, probudio se iz dubokog sna. Malo je protrljao oči, a onda glasno počeo galamiti. Vul je odmah dotrčao. Kajo se nešta nećakao, ali i on je došao, pa se svi okupiše oko Čangriza, koji bijaše veseo. Više nisu bili zabrinuti i u strahu, kao juče.
”Dobro je dobro, rodio se Živ, to je to….!”

Svi su ćutali i gledali u starca, koji krenu brzo prema potoku. Ne reče nikome ni riječi ! Čim dođe do potoka prijeđe na onu stranu. Došao je do cera gdje su odoru zapalili i nešta je štapom čeprkao, tražio, pa se vratio uz potok.
”Dobro je…! Ćetana smo juče po običaju kako valja sahranili. Sad možemo biti mirni”; reče Čangriz i polako se pope uzbrdo do koliba.
”Đedo će opet nešta smisliti da nas uplaši”, šaputao je Čubur, gledajući u Mila.

”Ma neće, sad će nam nešta dobro reći !”, reče Mil i odmahnu rukom.

Čangriz se pope na panj i otpoče: ”Dobrigbog, uze nam Ćetana, a podari Živa. Tri dana i tri noći neka traje igra i pjesma, u čast rođenja Živa”

Nije bilo jasno, kako je starac na žalost proglasio veselje, pa počeše gunđati. Kad je Čangriz čuo gunđanje, okrenu se: ”Ne brinite, tako nam bogovi kazaše. Sve mi se jutros na potoku razjasnilo.” Nagnu iz tikvače kiselu projinu drobu i siđe s panja uz pomoć svog štapa, koga nikada nije ispuštao iz ruke.

Niko nije smio da priđe Diki sedam izlazaka i zalazaka sunca, osim starice Grabe i pomajke Nitre, koja je dojila Živa. Dika je pala u očaj, od kako se porodila, nije se pomjerila iz ćoška kolibe. Nije ništa jela. Graba je bila zabrinuta.

”Hoćeš li svračijih jezika da ti skuvamo”; pitala je Graba. Dika nije ništa odgovarala. Nitra je samo odmahivala glavom, kao da je slutila na najgore.
”Ako neće svračije jezike, koji dušu iz mrtvih vraćaju, onda je Dika mnogo bolesna. Neće tako dugo izdržati, ostaće siroti Živ bez majke”; šaputala je pomajka Nitra.

Dika je bila najmlađa Čangrizova unuka. Bila je veoma lijepa i svi su je mnogo pazili i mazili. Jednog dana je otišla sama u šumu da donese drva i vratila se sva uplašena i od tada se potpuno promijenila. Nije ništa progovarala. Mnogi su govorili da je u šumi susrela zlu Dolu, koja joj je dala da pojede otrovnu travu.  Čangriz je mnogo volio Diku. Pokušavao je na sve načine da je izliječi. Sve što je pokušavao nije bilo od koristi. Razum se kod Dike nije vraćao. Nakon izvjesnog vremena, Dikin stomak je počeo da raste i svi su znali da je trudna. Čangriz je istraživao ko je osramotio njegovu miljenicu unuku.

”Možda se to nije desilo u šumi.”, mrmljao je u sebi i opet nešta tražio i mjerkao oko koliba i pored šume.

Iz drugog kolibara dođe starac Hran. Bio je niskog rasta, onako debeljuškast, ali veoma promućuran starac. Čim dođe, pozdravi se sa Čangrizom i sjedoše na tronšce u hladovinu. Ostala se čeljad udaljila. Oba su radosno naginjali tikvice sa drobom i medom, dok Čangriz nije ispričao Hranu muke o unuci Diki.

”Eh Hranu, život bi dao za unuku Diku, da znam šta joj se desilo.”

Hran se tada naslonuo na svoj čvornati štap i dugo nije progovarao ni jednu riječ. Samo je zubima škrgutao i stenjao.Čangriz je bio mnogo uznemiren. Pomislio je, kako Hran sve zna, ali neće ništa da kaže.U glavi mu se motala misao, da je to neko iz Hranovog kolibara uradio.

”Nije dobro brate Čangrize”, konačno je promrmljao Hran.

”Nije Daboga mi dobro, zli duh je ušao u vaš kolibar. Treba ga nekako otjerati”.

”Šta bi to moglo biti , brate Hrane, je li ti oči vide, a uši čuju?”

”Diku moraš žrtvovati i živu spaliti. U nju je ušao zli Dabo, kada je u šumi boravila. Inače će svi u kolibaru nestati od zlaog Daba, ako rodi živo dijete.”

Čangrizu ne bi milo šta Hran govori.

”Davno zli Dab je prošao pored vira i perila na potoku Dršenu. Od tad nije se nikada više pojavljivao, pričali su naši preci.” ; pravdao se Čangriz.

Hran se dugo poslije toga nije oglašavao i onda je, onako ozbiljno i odričito odbrusio Čangrizu.

”Na tebi je odluka , moraš nešta uraditi, jer će sav kolibar nestati !” Kako reče htjede da ustane, ali ga Čangriz snažno uhvati za ruku i vrati na tronožac.

” Pa zar ni molitve i žrtve velikom Dabogu ne mogu pomoći? Mora li baš takao biti, brate Hrane? Znaš da mi je Dika, kao dva oka u glavi?”

Hran je zaćutao…!!! Dugo je mislio i mislio i onda započeo priču : ’To je zao Dab uradio! Dabog je… , ali desilo se to davno, jednoj djevi, tamo daleko preko mnogo rijeka, polja i gora”.

”I šta su oni uradili ?”, ne sačeka Čangriz da Hran dovrši priču.

”Hm, slabo znam o tome, ali sam čuo da su joj vučije srce dali da pojede, krv da pije i da je onda vukova krv i srce nadjačalo zlog Daba u utrobi, a djeva je svisnula, nakon sedam izlazaka i zalazaka sunca, kad je rodila mrtvo dijete”

Hran se podigao već dobro opijen i šešuljajući kroz šiprag puteljkom udaljio. Čangriza su tek sada brige morili. Svi su ga iz kolibe posmatrali i drhtali od straha. Poranio je i likom svezao dva najbolja psa. Stavio je nešta hrane u strunjaču, nabacio gunj i močagu preko leđa i krenuo put šume. Nije se vraćao za deset izlazaka i zalazaka sunca.

Na desetom prijezdu, ispod kolibara, svi su osjetili lavež pasa, koji su se približavali. Ugledali su Čangriza, kako izlazi iz šume. Na ramenu je nosio vuka.Čim dođe pred kolibu, položi vuka, raspori ga i izvadi srce.U tikvaču zahvati vučiju krv, te je dade Diki da popije a srce da pojede.

Dika se prvo otimala, a onda je popila vučiju krv, a zatim pojela srce.

’’Dabože, Dabože, pomozi Diki da ozdravi’’, molio je Čangriz moćnog Daboga, klečeći pored kolibe.

Dika nije mogla dojiti Živa. Pomajka Nitra je bila uz njega. Živ je dobro napredaovao. Nakon sedam izlazaka i zalazaka sunca u prijezdu, Dika je ispustila dušu. Prvo se mnogo trzala, kao da se od nečega otimala, a onda kao vuk zavijala i izustila iz sebe: Živ,  Živ,  Dabiživ !

Nitra se uplašila i ništa nije mogla da uradi, dok je Graba stajala ukočena od straha. Živ se odupirao nježnim nožicama o panj. Očice su caklile i gledale prema majci,a onda je uperio pogled prema vrhu kolibe kroz koji je sukljao gusti dim i izgovorio: Ma-ma, ma !…”

Graba se srušila na zemlju i od straha srce joj prepuklo. Živ se podigao i ručicama milovao obraze svoje majke. Kad je to ugledala, Nitra je pobjegla iz kolibe. Nije ulazila, sve dok Živ nije počeo da plače.

Prošlo je više od deset ljeta i zima. Živ je narastao i mogao je sada da bika za rog drži. Kozu u naručju da nosi. Da se vere i skače s drveta na drvo. Klade je mogao da nosi sam. Svi su se divili njegovoj snazi. Jednog dana povede Čangriz Živa u šumu. Išli su tako, daleko, daleko, da nisu znali gdje su stigli. Oko njih je bilo ogromno drveće i kamenje sa pećinama iz kojih se čuo huk. Strac se uplašio za Živa. Odmah je pokušao da se vrate, ali gdje bi god pošli, uvijek bi bili u začaranom krugu i ne bi izlazili iz ogromne šume.

”Zli Dabo je začarao šumu.”, reče starac Živu !

Iz jedne ogromne pećine izašao je Drekavac. Bio je tri puta veći od njih i Čangriz se uplašio. Živ nije odavao nikakav strah. Držao je Čangriza čvrsto za ruku i štap. Suze su mu lile niz obraze, nešta je predosjećao. Drekavac je gledao obojicu, a zatim se naduvao i dreknuo, tako da se od njegove dreke ogromno kamenje kotrljalo niz padinu. Drveće se do zemlje povijalo, a grane se lomile. Dunuo je jak vjetar, raznosio grane drveća, sitno kamnje i lišće visoko u nebo. Živ je stajao nepomično, kao da je u stijenu bio ukopan. Drekavac mu nije mogao nauditi.

Kad se Živ okrenuo, Čangriza više nije bilo. Njegov štap je ostao u njegovim rukama. Dugo je zvao, ali Čangriz nije mogao više ništa čuti. Drekavac je zagluvio starca.

Drekvac se uplašio kad je vidio Živa da od njegove piske nije zagluvio.

”Tvoja snaga je nestala Drekavče. Ne možeš me tom svojom mješinom uplašiti. Zli Dab je nestao kad je moja majka umrla.”, reče Živ Drekvacu.

” Jadan mali Živ!  Moja posestrima Dola će roditi drugog i jačeg Daba i opet ćemo vladati šumom”, bio je ljut Drekavac.

”Tvoja posestrima Dola je daleko na nebu. Svojom silom si je otpuhnuo. Nikad se više neće vratiti. Umjesto nje šumom će lutati Čangrizov dobri duh. Ostavio mi je ovaj čarobni štap od predaka. S njim ću da te probodem, tako će tvoj zao duh zauvijek nestati.”

Živ se primakao Drekavcu. Zabio mu je štap u stomak. Iz njega je šiknula zelena tečnost i smrdljiv zadah. Mješina je odljetjela daleko u pećinu i udarila u stijenu. Niz kamenje je curila zelena tečnost.

”Tvoj zao duh je pobijedila moja vučija snaga, koju mi je na samrti majka ostavila, boreći se sa zlim Dabom. Sad više nikada nećeš nikome nauditi.”, to reče Živ i pođe prema kolibaru.

Šuma se od radosti zatalasala, kamenje se vratilo na svoje mjesto, a ptice su slobodno pjevale i nadlijetale drveće. Od tada, nikada niko više nije vidio Drekavca, niti se pojavljivao zli Dab i Dola.

*

Odrasli i dan-danas plaše djecu Drekavcem, zlim Dabom i Dolom, koje nikada niko nije susreo niti vidio u šumi. Dobri duh starca Čangriza i sad pazi da djeca ne zalutaju u šumi, kad sakupljaju šumske plodove.

Ponekad u prijezdu sa planine Ljubin čuje se zavijanje vukova. Stariji bi govorili da se to Živ javlja i na pretke daleke opominje, da se ne zaborave, jer će se, zli Dab, Dola i Drekavac opet pojaviti među ljudima, a Dabog ih neće moći spasiti od zlih duhova.

SCAVAcon2:Rabija MAMELEDŽIJA

16 Jun

JAROVIT I MORANA

Kuda je god koračala i hodila, lijepa Ira je gledala ispred sebe i oko sebe svu ljepotu koju su zemlji podarili Bogovi. Ponekada su taj i sklad znale pokvariti i poremetiti sile koje nisu voljele divotu te harmonije. Žarko su željeli napraviti nered na zemlji.

Ponekada su i uspijevale ali uvijek i svugdje, gdje se to javljalo, Bogovi su slali svoju milost i popravljali napravljeno zlo na  zemlji.

Ira je voljela često odšetati od očeva dvorca u šumu, na livadu, na obale jezera i visoko u planinu do vodopada. Stanovnici šume su je prihvatili i nisu je se bojali. Sa slavujem, sovom, jastrebom i srnama znala je često i dugo  razgovarati.

Jezik ovih životinja naučio ju je njen mladi i lijepi prijatelj  Jago. Razgovarla je čak i sa biljkama.

Najinteresantniji je razgovor vodila sa Perunikom pored ograde u Jaginom dvorištu.

Mnoge savjete je čula od tog cvijeta koji prvi cvijeta s prva Mladog Ljeta, a otkrila joj je Perunika i tajnu da ona nije oduvijek bila cvijet nego prekrasna djevojka poput Ire koja je bila zle naravi. 

Voljela je kako kaže napakostiti i zavaditi mlade zaljubljene parove.

Od njene zloće i zavisti niti jedna djevojka u to vrijeme nije mogla imati momka.

Suza koje su lile nesretne djevojke žaleći za svojim momcima koji su odlazili zlobnici Bog Perun je bio tužan i nije mogao dalje gledati zlo koje je bahata Perunika činila te je kaznio Peruniku i spržio svojom vatrom.

Tu vatru su pogasile dobre vile koje su se sažalile na njena zapomaganja i molbe za pomoć i pretvorile Peruniku u cvijet koji je rastao pored plotova pred svakom seoskom kućom.

Molila je dobre vile da je tu ostave i ozdrave jer kako je rekla voljela je da gleda ljude.

Dok je tako razgovarala sa Perunikom iz kuće je izašla Jagina  majka. Bila je to dobra i plemenita žena koja je pored Jage  imala još devet sinova.

Otac je navodno bio drvosječa i nikada nije bio kod kuće.

Jagina majka je brižno govorila Iri:  – Nije dobro da dolazi sama kroz šumu njihovoj kolibi. Tvoji roditelji se sigurno brinu gdje si po cijele dane? Nikada se ne zna šta sve može da te snađe hodajući ispod hrastova i na obali jezera. Ne trebaš prilaziti blizu obale vode, pogotovo tamo gdje je voda duboka niti hodati pored šupljih hrastovih stabala.Šumom hoda Zloduh.

– Nemoj se brinuti bako Spasenija, ja se ne bojim tamne šume ni duboke vode na obali jezera, a ni Zloduha. Mene uvijek čeka Jago  na početku šume i zajedno hodamo šumom. Jago  je obazriv, pa mi se čini i plašljiv ali se zato ja ne bojim ničega.

– Sve je to uredu ali ti si odrasla djevojka i treba da misliš o udaji i spremanju darova za svate, a ne da tumaraš sa Jagom po ovim bespućima. Kada čuju tvoji roditelji za ovo, ljutit će se.

– Moj otac i majka imaju još ženske djece . Moje četiri sestre su starije od mene i one prvo treba da se udaju.  Samo prije toga moraju naći bogate prosce. Sve su prilike da ih neće naći jer u cijelom  carstvu nema momaka kakve bi moji roditelji htjeli da im ožene kćeri. Ja još imam vremena da čekam,  a pošto sam najmlađa onda ima vremena da dođe red na moju udaju.

Govoreći to Ira je bila duboko svjesna da ne govori Jaginoj majci istinu o sebi i svijim sestrama, a ni o svojim roditeljima.

Kada bi Jago saznao za Irinu prevaru  odnosi u njihovom druženju bili bi sigurno drugačiji nego što su sada.

Ira je znala mnogo tajni vezanih za Jagu a da u to nisu sumnjali Jago i njegova prostodušna pomajka. Od svojih roditelja čula je priču da Jago nije dijete Spasenije i drvosječe.Jago je bio oteto dijete po rođenju i doneseno u ovu šumu i na obale jezera. Njega je oteo Zloduh i doveo u svoju kolibu da živi sa njegove devetoro djece.

Po njihovim pričama tu je vladala tama i događajima su upravljale mračne sile.

Tog dana kada je Ira razgovarala  sa Jaginom majkom Jago je naumio Iru učiti da razgovara sa zečevima.

Želio je da njegova prijateljica nauči što više o tajnama mračne i strašne šume koje je on znao i da može i sama hodati ovim prostorima kada to poželi.

 Na veliku njegovu žalost nije znao da Ira zna i malo više od toga samo je to vješto prikrivala pred Jagom.

Sve ovo Ira je radila zato što joj je Jago bio drag, zabavan i interesantan. Voljela je da gleda njegovo lijepo lice anđela uokvireno plavom kosom i ukrašeno modrim očima boje proljetnog neba.

Hodajući šumom zastali su pored starog hrasta da osluhnu sovu kako huče u izbušenom djelu stabla čekajući plijen.

Jago je pored toga što je bio lijepo građen, lijepa lica kako bi Ira često pomisli kao u Boga. Bio je jako plašljiv što često nije uspijevao prikriti pred Irom. Često se nije ni trudio jer joj je vjerovao i volio je više od svoga života.

 On je slušao savjete pomajke, dok Ira nije jer se nije bojala Zloduha.

Dolazila je u šumu zbog Jage kojeg je voljela i za koga je planirala da se uda i odvede ga u svoj svijet poslije ispunjenja proročanstva koje će se ostvariti sa ispunjavanjem zadatka kojeg će mu postaviti kada dođe vrijeme za to.

Koje je to vrijeme to je znala samo Ira i niko više.

Sjedeći pored starog hrasta slušali su cvrkut ptica i razgovor vjeverica o tome kako su došli neki ljudi iza vode, sa onoga drugog svijeta da love u njihovoj šumi sve redom životinje.

Ira je ugledala strah u Jaginim očima koji se sve rjeđe javljao od kako su skupa provodili slobodno vrijeme.

Sjedeći tako oslonjena na  Jguno rame donijela je odluku da počne sa ostvarivanjem svoga plana koji je smišljala od kako je srela ovog prekrasnog mladića.

Ira je na desnoj ruci nosila prsten koji joj je bio jako drag jer je bio poseban. Prsten je imao kamen oblika kapi ali žute boje i ona ga je zvala – Kap Sunca.

Ustvari to i jeste bila kap sunca koje grije zemlju zajedno sa Suncem.

  • Jago!  – Ira će pokazujući mu prsten koji je bio na njenom dlanu. Ovaj prsten ja ću sada baciti u jezero.

 Poletio je prsten preko Irine glave poput zvijezde koja se ruši sa neba u ljetnoj noći.

– Ko ovaj prsten nađe i donese mi  ga udat ću se za njega.  Ma ko bio Jago!

Jago je nijemo gledao Iru u oči koje su imale odjednom poseban sjaj i boju malo tamniju od kamena na prstenu.

Njegovim tijelom prostrujao je val toplote koja mu je udarila u glavu poput malja njegovog oca drvosječe.

Od toga je osjetio laganu vrtoglavicu i trenutnu slabost u rukama i nogama. Sve se u jadnom momentu promijenilo u glavi i duši te srcu mladog čovjeka. Nije to bio onaj dječarac koji je bio na usluzi lijepom djevojčetu koje se mota po cijele dane po šumi za njim.

Nešto se desilo u njihovim srcima. Trn koji ranjava slatkom srećom mlada srca se zbo i u njihove grudi i rasplamsao vatru. Ta vatra se gasi samo toplim dodirima i zarljajima na što oni nisu bili još spremni, a nisu to ni znali.

Jago je odjednom počeo da gledao Iru drugim očima. Očima muškarca koji pred sobom ima prekrasnu mladu lijepu ženu.

Shvatio da ona nije ono veselo djevojče sa kojom je trčao pored jezera po mokroj travi od rose koja se nikada u ovom dijelu svijeta nije dizala sa zemlje.

Pri pogledu u Irin vrat i prsa koja su se nadimala ispod  svilene bluze pokazujući ljepotu stasa zrele djevojke u svoj svojoj ljepoti i snazi, a istovremeno i krhkosti kojom je zračilo njeno tijelo. Jago je odjednom osjetio da treperi i dršće ko prut Jasike na vjetru.

Nije mogao da prikrije drhtanje ruku i cijelog tijela koje je izazvao pogled na djevojku koja je odjednom nekako bila drugačija. Nešto mu je govorilo da priđe Iri, da joj dodirne ruku i kaže da će ići tržiti prsten po cijenu da se nikada ne vrati. Nije to trebao ni reći jer je ona već pričala za njega.

– Idi Jago i traži prsten.  Kada ga nađeš i doneseš, udat ću se za tebe.

Dok je to govorila prsten se kotrljao niz kamenje do obale jezera i počeo polahko tonuti u mutnu i crnu jezersku vodu.

Shvativši šta mu je raditi Jago je zaronio u jezero i krenuo u traganje za bačenim prstenom. Ploveči i propadajući u jezero ostavljao svjetlosni trag za sobom. Ira je ostala na obali jezera.

Odjednom nije znala kako da se vrati kući.

Prvo je počeo da puše nekakav vjetar koji je rušio drveće i napravio pravi nered u šumi.

Iz vjetra se prosula kiša koja je tako jako padala da su se formirali potoci koji su tekli cijelom šumom i nosili sve pred sobom.

Ira je došla do jedne napuštene kolibe i tu se sklonula.

Na zemlji je zavladao mrak i hladnoća.

Nevrijeme je dugo trajalo na zemlji. Jago je bio u potrazi za prstenom koji je trebao biti  uslov da bi se njegova vlasnica udala za njega.

Plivajući podzemnim vodama za prstenom došao je do jednog dvorca koji je bio napravljen pod vodom. U dvorcu je živio neko koga Jago nikada nije vidio iako je cijelu mladost proveo na obali jezera.

Taj neko je bio ružna riba sa čovječijom glavom koja je mogla i da priča.

Druge ribe koje su plivale okolo objasnile su Jagi da je on kralj svih podzemnih voda koji treba da se oženi kćerkom Boga Peruna. Ona je bacila prsten u jezero. Prsten  je nekim čudom  voda donijela. Doplovio je i vodena struja ga donijela na prag dvorca gdje ga je njegovo veličanstvo čudovište našao.

Znao je Jago koje to čudovište?  Majka mu je uvijek govorila da se nikada ama baš nikada ne smije kupati u jezeru i da to dobro zapamti i poštuje njenu želju i naredbu.

Ljubav koja je odjednom buknula poput baklje u njegovu momačkom srcu ga je dovela ovamo.

 Znao je da mora ubiti Zloduha i odnijeti prsten svojoj Iri. Bio joj je to dužan jer je obećao a i volio ju je. Pa sa prstenom treba da je i zaprosi.

Uz pomoć i naklonost Bogova i dobrih duhova Jago je jedne noći ubio Zloduha.

Morao se vratiti kući na zemlju ali nije znao puta .

Kada je isplivao iz rukavca na tlo jedna ptica mu je ponudila da ga odvede do njegove kuće.

U oronuloj kolibi zatekao ja staricu koju nije odmah mogao poznati i Iru koja je ložila vatru odjevena u dronjke.

Izvadio je prsten iz njedara. Čudo se desilo. Nestalo je mraka i magle. Granulo je sunce i počeli su se povlačiti mračne sjene. Prestale su padati kiše i presahnuli su potoci. Zasijalo je sunce i osušilo šumu. 

Šuma je počela da lista a trava da raste i pokriva golu i blatnjavu zemlju oko kolibe.

Jago je stavio prsten Iri na ruku i poveo je u njenih roditelja dvorac.

Dvoje mladih  prolazeći poljima i šumama ostavljali su za sobom polja žita voćnjake, livade pune štale dobrih domaćina stoke i mnogo djece se počelo rađati.

 Pobijedila je ljubav. Ljudi su se počeli voljeti.

Odjednom je na zemlji zavladao sklad i red poslije onog strašnog mraka koji je vladao sve dok nije Iri ponovo zablistala na ruci Kap Sunca, koju je Božija milost spustila u njen prsten i stavila ljude na veliku kušnju.

Jago je dugo u narodu i među mladim ženama bio pojam muške ljepote i plodnosti.

No, zlohladne sile ponovo nisu mirovale i smišljale su kako ponovo posijati zlo na zemlji i da rastave Jagu i Iru a ujedno i da naprave tim rastankom nered na zemlji

Tako jednoga dana kada se Jago vraćao sa redovnog obilaska kraljevstva Božijeg jer je bio desna ruka Boga Peruna, Irinog oca vidio je gdje u blizini potoka leži starica i tiho plače. Prišao je staroj ženi i podigao je u sedlo pored sebe da je odnese u dvor ne sluteći nikakvom zlu, a najmanje podvali sudbine.

Starica se odjednom po dolasku u dvor pretvorila u lijepu djevojku i grlila je Jagu zahvaljujući mu što ju je doveo u svoj dvorac da živi sa njegovom familijom. Ponesen novim zanosom zle sudbine Jago se preda i podleže čarima lijepe djevojke.

Ira se povukla duboko u dvorac i danima tugovala. Znala je da su sile mraka ponovo počele da se poigravaju njihovim životima. Venula je poput prerano ubranog cvijeta na šta nije bio ravnodušan njen otac. Iako je Perun bio Bog volio je svoje djete i nije mogao gledati njenu patnju.

Na zemlji se stvori nevreijeme. Jako zagrmi Perun  i posla najveću munju koja sprži Jagu i usmrti ga.

Kada je Ira vidjela da nema više njenog dragana preko noći je osjedila i poborala se i od mlade i lijepe žene preobrazi se u ružnu i pogurenu  staricu. 

Sve na zemlji što je raslo i zelenilo se, svehlo je i nestalo. Jago je ubijen uoči Rujanske ravnodnevnice kada su jednaki dan i noć.  Tada svaka biljka od tog dana polahko umire do prvih mrazova i zime.

Da ne bi zemlja na kojoj su ostali da žive potomci Ire i Jage  ostala bez plodnosti dobri  Bogovi koji uvijek praštaju grijehe molili su se, a Perun im usliši molbu da se Jago rađa na prvi dan Mladoga ljeta uoći prve ožujske ravnodnevnice.

Ira se tada preobrazi u mladu djevojku i tako se smjenjuju ciklusi plodnosti i umiranja na zemlji.  Prsten Kap Sunca Ira nosi na ruci i dobro ga čuva jer on joj svake godine uoči ravnodnevnice mladog ljeta dovede njenog voljenog dragana Jagu.

O Duhu i njegovim Moćima

ex. O Umu i njegovim Igrama... Umjetnosti, Religiji, Filozofiji, Znanosti... i Književnosti!

Beleg

fantastika kratka priča aforizam haiku

DIDASKALIJE

TEATARSKI BLOG

ANTO ZIRDUM

bh fantasy

SCAVAcon

B-H-S-C GOVORNO PODRUČJE

KNJIŽEVNI KUTAK

Jasmina Hanjalić, Sarajevo

O Duhu i njegovim Moćima

ex. O Umu i njegovim Igrama... Umjetnosti, Religiji, Filozofiji, Znanosti... i Književnosti!

Beleg

fantastika kratka priča aforizam haiku

DIDASKALIJE

TEATARSKI BLOG

ANTO ZIRDUM

bh fantasy

SCAVAcon

B-H-S-C GOVORNO PODRUČJE

KNJIŽEVNI KUTAK

Jasmina Hanjalić, Sarajevo