Tihomir Jovanović: ULJEZ IZ HANIBALA

14 Jan

Noć je bila zvezdana i tiha. Prethodnih dana kiša se ispadala i oprala nebo a reku zamutila. Misisipi je nadošao i pružio se malo dalje od svojih uobičajenih granica, dalje od obala koje su posećivali pecaroši i drugi zaljubljenici u reku. Bilo je opasno ploviti noću, sada kada je voda nosila počupana stabla iz gornjeg toka. Ali on nije mogao bez vode, bez Misisipja i njegovih brodova lopataša. Stajao je na pramcu odakle su dva fara osvetljavala vodu pred brodom. Povremeno bi povukao mirisni dim iz lule i posmatrao reku koja se presijavala pod zvezdama i mesečinom. Toliko je pisao o toj reci a činilo mu se da ima još toliko toga neizrečenog i nenapisanog. Nije ni slutio koliko je u pravu.

Voleo je brodove koji su plovili Misisipijem. Uostalom i svoje ime Semjuel Klemens je promeniou oznaku za dubinu gaza, oznaka dva, za dubinu od dva hvata – Mark Tven.

„Skreni malo desno,“ viknuo je ka komandnom mestu,“stablo pravo pred nama.“

Veliki točkovi, lopatice, sa strane broda više se nisu okretali istom brzinom. Levi se okretao brže i jače bacao vodu za sobom. Brod Mississipi Dawn – Zora Misisipija skrete i izbegnu sudar sa stablom vrbe i nastavi dalje uzvodno.

Tven je osmatrao nebo. Kažu da se rodio onda kada je nebo osvetlila Halejeva kometa. Izgleda da je to bio dobar znamen, jer veliki ljudi rađali su se uz nebeske pojave. I sada se posmatrajući nebo pitao hoće li dočekati da vidi tu kometu, i kao da očekuje da se to desi sada kada mu vreme nije.

I kao da mu je nebo ponudilo odgovor. Odozgo kao da se neka zvezda otkačila sa svoda, padala je svetlost ostavljajući za sobom sjajni trag.

Bila je isuviše brza da bi bila kometa, predugo je gorela da bi biometeorit ili ono što narod zove zvezdom padalicom i pri tome smišljao želje. I kako je vreme prolazilo svetlost nije gasnula već je bivala sve jača da bi nekoliko sekundi pre pada u Misisipi osvetlila nebo kao ponoćno sunce.

Tven je čuo pljusak a zatim šištanje vode, kao kada kovač gurne usijanu potkovicu u vodu da se okali. Zatim je usledio talas koji je zaljuljao Zoru Misisipija. Drvena oplata zaškripa a kada udar prođe još dugo su se njihali fenjeri okačeni po plafonima kabina.

Nekoliko putnika je uznemireno napustilo salon ili sobe i izašlo na palubu pitajući:

„Šta se to dogodilo? Neštoje zasvetlelo a onda se voda ustalasala,“ mešali su se glasovi ljudi dok su jedni druge zagledali u potrazi za odgovorom.

Tven se primače grupi slušajući njihova naklapanja o tome da je pao meteor, neko tajno oružje američke vojske ili je možda onaj ludi naučnik Nikola Tesla opet napravio neku ujdurmu isprobavajući svoje izume.

Nasmejao se na pominjanje imena velikog naučnika. Istina, ovako nešto je mogao i on uzrokovati svojim eksperimentima u pokušaju da komunicira sa marsovcima ili nekim drugim nezemaljskim stvorovima. Ali ne, kolikoje on znao, budući da mu je Tesla bio dobar prijatelj ovako nešto nije moglo biti njegovo delo. I da, bilo bi dobro da ga obavesti o ovome, kada bude utvrdiio šta je to zaista palo. Zapamtio je to mesto, dva visoka stabla i između njih kućica, verovatno neko od skladišta za rečni transport, koliko je video pod kratkim bljeskom padajućeg tela.

Ostavio je žamor za sobom i ušao u sada poluprazan salon, oslonio se na šank i rekao:

„Mat, sipaj mi jedan dupli…“

*

Prošlo je nekoliko dana od onog događaja i Tven je počeo sumnjati da se išta bitno desilo i da je vredno istrage. Istini za volju ipak je nazvao telefonom Nikolu Teslu i ispričao mu za događaj sa svetlećim objektom

„Dragi moj Sem,“ rekao mu je Tesla, „koliko puta sam pričao da ljudi nisu jedini i najrazumniji u svemiru. Zaista sam slao neke signale u svemir ali sumnjam da bi neka razumna bića posetila našu planetu a da se pre toga ne najave.“

Ovo je bilo pre nekoliko dana a sada je u rukama držao novine Hanibal Morning. Naslovna strana je bila zauzeta naslovom od celog inča, „Pronađen leš muškarca pored Misisipija“. A ono što je Tvenu zapalo za oko bila je slika mesta gde je telo pronađeno. Bilo je to u blizini skladištafirme koja se bavila rečnim prometom. A njihova zgrada se nalazila između dva visoka stabla.

Ispod naslova bio je tekst:

Juče su pecaroši pronašli telo nepoznatog muškarca na obali Misisipija nedaleko od skladišta „River Trade A.D.“ Starost muškarca nije mogla biti uvrđena jer mu je koža bila sasvim spržena. Pecaroši ovo dovode u vezu sa navodnim nedavnim pojavljivanjem blještavog objekta koji je pao u vodu nedaleko od ovog mesta.

Da su o ovome svedočili samo pecaroši ovo bi se moglo smatrati nekom njihovom ribolovačkom pričom ali je o ovoj pojavi govorilo dosta građana Hanibala.

No i pored svega ova dva događaja ne bi trebalo dovoditi u neku vezu. Po svoj prilici radi se o obračunu rečnih bandi ili nekom drugom ličnom obračunu i da je žrtva posle ubistva spaljena da bi se onemogućio njen identitet a samim tim i motiv i počinioc zločina.“

Sklopio je novine i na nekoliko trenutaka se zagledao u daljinu prizivajući u sećanja slike od pre nekoliko večeri. Sada mu je sve delovalo daleko interesantnije i odlučio je da ode tamo i ispita teren. U njemu se probudila krv i avanturistički duh Toma Sojera i Haklberi Fina.

%

Istog dana zamolio je svog prijatelja Ričarda Makfersona da pođe brodom sa njim do napuštenog skladišta „River Trejda“. Ričard je bio vlasnik teretnog broda i trebao je preneti drvenu građu do Ilinoisa. Prolazio je pored skladišta i obećao je Tvenu da će svratiti na mol dok obavi istragu. Ustvari rekao je da će se i sam pridružitiistrazi pošto je i njega lično zanimalo šta se tamo zaista desilo.

Pristali su na drveno pristanište. Daske su opasno škripale pod njihovim nogama preteći da prsnu od njihove težine. O pristaništu i samoj zgradi niko se nije brinuo već godinama. Od kada su radnici napustili zgradu u njoj su se smenjivali pecaroši, zaljubljeni parovi i beskućnici. Mesto je bilo prepuno praznih flaša, kesa, opušaka i ostalog smeća koji su oni nemarno ostavljali za sobom.

„Pa Sem vidiš li štogod interesantno?“ upita Makferson.

„Ništa… samo obično napušteno mesto,“ uzvrati Tven.

Pošli su dalje ka pilani koja je bila napola urušena od uticaja vremena i ljudske nemarnosti.

Iz gustiša se digoše ptice. Divlje patke uplašene nečim prhnuše u vazduh. Čulo se talasanje vode kao da je prošao neki veliki brod. Tven i Makferson približiše se obali reke ali kada stigoše do reke videše samo kako se voda mreška i smiruje.

„Sigurno krokodil,“ reče Makferson ne previše ubedljivo, „ovde ih ima dosta.“

„Nisam baš siguran,“ progunđa Tven, „talas je bio isuviše veliki.“

„Još uvek veruješ da je to nešto…“ Makferson zastade tražeći reči, „Nešto van ove planete. Da to što je palo sa neba u sebi ima razumna stvorenja?“

„Da, možda se previše družim sa Teslom ali…“

„Hej pogledaj,“ prekide ga Makferson pokazujući nešto tamno pod vodom kako se kreće pored mola ka brodu. Došlo je donde, posmatračima sa obale bilo je nalik na nilskog konja koji roni pod vodom.

„Gospode, šta li je to?“ zbuni se Tven.

„Ne znam šta je ali siguran sam da mu namere nisu prijateljske. Hajdemo odavde, ne osećam se prijatno ni sigurno.“

Tven klimnu glavom u znak pristanka. Zaista se u vazduhu skoro moglo osetiti prisustvo nečeg zlog, nečeg što je nateralo divlje patke da odlete, nečeg što je utišalo sve zvuke i ma koliko to zvučalo neobično, imalo je moć da zaustavi i strujanje vazduha. Sve je bilo tako mirno, kao mrtvo.

„Hajdemo,“ konačno reče Tven.

Pošli su ka brodu osvrćući se za sobom, kao da očekuju da svakog časa iz grmlja iskoči nešto i pokaže im da njihovi strahovi nisu neopravdani. Kada su daske zaškripale pod njihovim nogama osetiše se malo sigurnije.

Posle nekoliko minuta iz dva dimnjaka sunu gusti crni dim i pospane mašine proradiše punom snagom a lopatice pokrenuše brod. Istovremeno sa kretanjem broda pod vodom se pokrenu tamno metalno telo uljeza.

Tven se naže preko ograde. Ispod mutne vode opet je primetio ono tamno telo, pratilo je brod. Nema sumnje da je posedovalo razum ili je u svojoj utrobi krilo razumna bića. Razumnija i opasnija od ljudi.

„Hej Mek dođi ovamo,“ pozva on svog drugara.

Kada je ovaj izašao iz kabine i došao na palubu Tven mu pokaza na tamnu mrlju pod vodom koja se udaljavala od broda.

„Vidiš? Odlazi,“ reče Tven, „Kao da se uverio da više nismo opani i interesantni.“

„Da se vratimo nazad?“ upita Makferson.

„To ti nikako ne bih preporučio, bolje dodaj pun gas i kidamo odavde,“ uzvrati Tven palivši lulu, „Najbolje da obavestimio američku vojsku da ovamo pošalje par oklopnih monitora iz Ilinoisa i pročešlja obalu.“

„Siguran si da se neće samo nasmejati na taj zahtev?“

„Vreme će pokazati,“ zagonetno reče Tven.

I zaista u narednih nekoliko dana desilo se puno neobičnih stvari u predelu oko napuštenog skladišta firme za rečni transport. Prvo je pronađen još jedan leš sa opekotinama. Ovoga puta to nije moglo biti podvedeno pod obračun između rečnih pirata. Bio je to jedan od pecaroša, izvesni Džim, koji je sa društvom bio na pecanju. Ustao je, ostavivši štap i rekao ostalima u šali da previše piva u njemu traži da ih ostavi na nekoliko minuta. Dugo se nije vraćao i pošli su da ga traže pošto su čuli bućkanje vode i pomislili su da je upao u reku. Kada su ga našli bio je mrtav i spaljen. Ležao je pored vode koja je bila uzmuljana kao da je nešto palo u nju…

Sledeći događaj bio je još neverovatniji. Bilo je to potapanje broda „Kraljica Hanibala“, sa nekolikko desetina putnika. Iako je zvanični izveštaj bio da je brod naleteo na veliko stablo koje je probilo korito broda i potopilo ga, po priči očevidaca bilo je nešto drugo, nešto što se kretalo po svojoj volji a ne nošeno vodom Misisipija, i to je potopilo brod koji je prišao napuštenom skladištu River Trejda na nekolko metara, vođen željama putnika da osmotre to mesto. Prilazeći zgradi bio je neprestano praćen tim mračnim predmetom ili stvorom neposredno ispod površine vode a onda se usmerilo na brod. Jurnulo je i probilo korito. Voda je jurnula u probijeno korito i potopila potpalublje i mašinski prostor. Kotlovi su zapištali od navale bode a putnici su u panici napuštali brod koji se nagao, skaćući u vodu ili ulazeći u čamce za spasavanje. Nažalost nisu se uspeli svi spasiti.

Posle ovoga zavladalo je zatišje od nekolko dana. Ljudi su izbegavali da odlaze na napušteno skladište a brodovi su plovili podalje od te obale. Kasnije je prevladala radoznalost ili hrabrost i još jedan brod sa ljudima željnim avantura uputio se ka skladištu u pokušaju da ispita šta se tu nalazi i šta se zaista dešava.

Kada je bio na nekolko metara od obale ljudi na njemu primetiše kretanje pod vodom. Siva masa ustremila se pravo ka brodu. Usledio je udar. Brod se zatresao i popustila je oplata. Voda je jurnula unutra i sa sobom na muljevito dno reke povukla konstrukciju i mašineriju zakoju su ljudi mislili da je nepotopiva.

Avanturisti postaše davljenici. Hvatali su se za drvene ostatke broda ne bi li nekako uspeli da izbegnu maticu nabujale reke i da se dokopaju nekog od čamaca za spasavanje ili obale. Svo vreme je oko njih kružila preteća crna masa pod muljevitom površinom vode. Sve je donekle ličilo na pustolovine koje je svojevremeno Žil Vern opisao u svom delu Dvadeset hiljada liga pod morem. Samo ovoga puta nije suludi kapetan Nemo svojim Nautilusom napadao brodove na pučini. Ovo je bio Misisipi a ne more ili okean. I dole nije bilo podmornice. Ali je sigurno bilo nešto što je u sebi imalo razum…

Ovaj događaj bio je to što je konačno prevagnulo da se i zvanično počne verovati da pod vodom zaista ima nečeg opakog i da plovidba Misisipijem nije bezbedna. Vlasti Hanibala uputile su zvaničan poziv rečnoj flotili armije Sjedinjenih Država da ka gradu pošalje nekoliko oklopnih monitora idobro obučenih vojnika sa batiskafima koji bi se trebali spustiti na dno reke i utvrde šta se tamo nalazi i da konačno učine bezbednom plovidbu kraj Hanibala.

  *

Monitori su bili ponos rečne flotile. Oklopljeni brodovi sa parnim pogonom. Prvi put je jedan otih brodova po imenu Monitor učestvovao u građanskom ratu, protiv bojnog broda konfederacije Virdžinija. Kasnije je po ovombrodu čitav tip sličnih brodova nazvan ovim imenom.

Brodove je projektovao inženjer švedskog porekla Džon Erikson. Ministar mornarice Gideon Veles je posle uspešnog predstavljanja ovog broda naredio da se konstruišu plovila koja će biti sasvim oklopljena.

Tako je nastao sasvim novi tip bojnog broda. Bio je niskog trupa sa topovskom kulom postavljenom na palubi. Niski trup je bila zamisao da se neprijateljskoj paljbi izloži što manja površina broda. Brod je bio oklopljen čeličnim pločama debljine 13 milimetara a unutra se dovod vazduha obezbeđivao sistemom ventilacije koje su pokretale parne mašin.

Topvska kula bila je opremljena sa dva topa glatke cevi a domet granata bio je preko 3000 metara.

Dva ovakva broda uputila su se u luku Hanibal. Posadu su građani dočelkali povicima odobrenja i oduševljenja. Kapetan Ohaja, Džon Vorden konsultovao se na brzinu sa lokalnim vlastima o mestu događanja incidenata i saslušao zapažanja pojedinaca koji su učestvovali u njima.

Kada su monitori Ohajo i Linkoln pošli ka napuštenom skladištu na pristojnoj udaljenost za njima, uprkos zabrani kapetana broda Ohajo, pođoše i radoznalci u čamcima koji su želeli da iz blizine posmatraju događanja.

Brodovi zaustaviše mašine na pedesetak metara od skladišta River Trejda. Džon Vorden je stajao na palubi i dvogledom osmatrao obalu i površinu reke u potrazi za uljezom. Oda je rukom daoznak posadi da se spremi batiskaf i priđe bliže skladištu.

Mašine su proradile i Linkoln pođe napred još dvadesetak metara. Od obale, pokraj skladišta pod vodom krenu siva masa, uzburkavši plićak i zamutivši vodu.

„Spustite batiskaf,“ naredi Vorden,“ sa desna imamo nešto što se približava!“

Batiskaf je bio metalna kugla sa prozorima od debelog stakla, u njega uđe major Goldsvorti. Poklopac na vrhu je zatvoren i provereno crevo za dovod vazduha a onda čekrci zaškripaše i poče se odmotavati lanac spuštajući majora ispod nivoa Misisipija.

Iako nešto bistiji nego prethodnih dana Misisipi nije dopuštao da se kroz njega vidi dalje od par metara i to uz pomoć svetiljki postavljenin po obodu sfere batiskafa. Major je pažljivo osmatrao okolinu. Poneka riba bi u povidbi radoznalo zastala kraj okna batiskafa zavirivši unutra a onda bi nastavila dalje u potrazi za hranom ili da sama postane nečiji plen.

Zatim je u vodi primetio tamno telo, mračnije od mutne vode a tatama se približavala da bi iznenada tama eksplodirala kao supernova i bljesnu svetlo koje učini vodu sasvim prozirnom i majoru Goldsvortiju zasta dah u grudima. Ono štoje na kratko video natera mu srce u ludački ritam

Stvar pod vodom je takođe bila sfernog oblika ikroz okna tog plovila posmatrala su ga bića, kao što je i on posmatrao njih. A ta bića nisu bili ljudi, mada je sa njima postojala neka nejasna sličnost. Uspeo je primetiti odsustvo nosa i kose i boju kože koja je bila neobično plava osim ako to nije bila neka igra svetlosti. A onda oseti udarac. Batiskaf se zatresao. Udar se ponovi i oklop batiskafa popusti i kroz pukotine poče šikljti voda.

Sa palube monitora primetili su neravnopravnu borbu pod vodom i počeše vući batiskaf na površinu uz povike ljudi i žurbu. Odmah potom usledile su nevolje i za sam brod. Nešto ga je pogodilo i eksplodiralo ispod površine vode. Oklop je izdržao ali se brod dobro zaljuljao. Monitor Ohajo počeo se povlačiti odvajajući se od uljeza da bi omogućio Llinkolnu da bezbedno usmeri paljbu ka uljezu.

Izgledalo je da je uspeo u nameri možda zbog procene uljeza da se brod povlači iz bitke tako da nije pošao za monitorom. Kada se dovoljno udalji, sa Linkolna je ispaljena granata ka uljezu. Hitac je završio na nekoliko metara od stranog plovila i podigao je uvis veliki mlaz vode. Sledeći hitac bio je precizniji i eksplodirao je okrznuvši oklop uljeza. Eksplozija ga je protresla ali ne i uništila, samo ga je naljutila…

Sa oba broda su posmatrrali kako se dešava nešto neobično. Uljez je zasijao pod vodom kao podnevno sunce, kao da je zapalio reku a onda od njega ka dva broda krenu nešto pod vodom, ostavljajući za sobom penušave tragove.

„Šta se to… brzo pokrenite motore,“ viknuo je kapetan monitora Ohajo posadi posmatrajući približavanje penušavog traga brodu i shvati to kao opasnost.

Kada su mašine zabrektale bilo je kasno. Udar u trup broda ispod nivoa vode i eksplozija koja je usledila su probili čeličnu oplatu i brod se nagnuo. Par sekundi kasnije i drugi brod zadesi ista sudbina. Linkoln i Ohajo su se opasno nakrenuli ka pvršini vode i tonuli vučeni na dno svojim čeličnim oklopom, koji se od zaštite pretvorio u propast.

„Brže, brže…“ vikao je kapetan požurujući posadu dok su vojnici napuštali brodove sa pojasevima za spasavanje.

Uljez pod vodom se povukao ka skloništu pored napuštenog skladišta. Ovi jadni bespomoćni stvorovi koji se batrgaju u vodi nisu više predstavljali nikakvu opasnost.

Ponos američke rečne flotile tonuo je u mulj Misisipija.

 *

Mark Tven je sedeo na terasi svog doma zagledan u Misisipi. To više nije bila ona reka koju je voleo. Umela je ona plaviti i rušiti, utapati ljude i vući brodove na dno ali bila je to njena ćud, kao lepa alisvojeglava žena. Ali sad je u njoj bilo nešto strano, nepoznato i opasno…

Iz razmišljanja ga trgnu zvonjava telefona. Tven promumla nešto što baš i nije prigodno za beleženje i odgega se do telefona. Ovih dana nije bio baš najbolje volje.

„Halo. Ko je?“ gotovo je viknuo u slušalicu aparata okačenog o zid dnevnog boravišta.

„Ja sam Sem, Nikola,“ čuo je glas iz slušalice.

„Hej „Oh Nik, ti si, izvini malo sam nervozan, šta se dešava?“

„Ovde ništa,“ odgovori njegov sagovornik i dobar poznanik i prijaztelj, poznati pronalazač Nikola Tesla, „Ali čujem da je kod vas bilo dosta nevolja, mada su se vlasti i vojska potrudili da se ne šire vesi a sa njima istrah.“

„Da ljudi se plaše,“ uzvrati Tven. „Ovo nije nešto normalno. Nije ljudski, shvataš? Ne znamo kako da ga zaustavimo. Ako vojska nije mogla…“

„Možda bih ja mogao da pokušam, imam neke ideje…“ uzvrati Tesla sa druge strane žice.

„Ti? Kako?“ zainteresova se Tven.

„Ne bih o tome preko telefona,“ reče Tesla. „Očekuj me sutra kod tebe. Važi?“ završi Tesla pitanjem.

„Uvek si dobrodošao staro momče,“ uzvrati Tven Tesli, mada je od njega bio stariji nekoliko godina. „Naročito sada.“

Spustio je slušalicu znatno raspoloženiji nego na početku razgovora. Razgovarati sa Teslom uvek je bilo interesantno a sada je to imalo poseban značaj. Ali, hoće li taj luckasti osobenjak i naučnik moći da učini ono što nije mogla američka armija?

*

Tven je sedeo na klupi kraj železničke stanice i povremeno vadio džepni sat, proveravajući koliko još ima vremena do dolaska voza. Onda bi se opet udubio u čitanje novina u potrazi za nekim interesantnim vestima.

Kada je u daljiničuo pisak lokomotive, koja najavljuje ulazak u stanicu sklopio je novine i stavio ih u džep sakoa. Uputio se ka peronu gde su se već tiskali ljudi, što onih koji putuju, što onih koji ispraćaju ili dočekuju nekoga.

Prvo je primetio gusti dim a zatim ču i kloparanje kompozicije koja je ulazila u stanicu prelazeći preko skretnica i spojeva šina. Onda se stopi šištanje pare i škripa točkova po šinama.

Iz pare i dima počeše se pojavljivati figure putnika pristiglih uHanibal. Tven je pogledom tražio visokog mršavog muškarca sa brčićima. Video ga je kada se izdvojio iz gomile i mahnuo mu.

„Hej Nik! Ovde sam,“ viknu Tven i priđe da mu pomogne oko dva teška kofera koja su mu zatezala ruke. „Šta ti je to unutra, teško je kao olovo?“

„To je ono što će pomoći da uništimo uljeza koji se skrio u Misisipiju,“ uzvrati Tesla.

„Ovo?“ začudi se Tven, „u pitanju je neki moćni eksploziv?“

„Ne, nešto drugo, ispričaću ti kući, hajdemo…“

Uzeli su fijaker i provozali se do kuće gospodina Klemensa. Uz put su pričali o svojim ranijim susretima i o uljezu koji se nastanio u Misisipiju. Kočijaš je povremeno okretao glavu ka njima pitajući se ko li je ovaj mršavi gospodin sa Tvenom. Delovao mu je nekako poznato ali nikako se nije mogao setiti gde ga je video i čime se on bavi.

Konačno se zaustaviše pred Tvenovim domom i kočijaš im pomože da odvuku teške kofere do ulaza i pošto namiriše račun Tven i Tesla ostaše sami.

„Pa hajde Nik, ispričaj mi konačno šta si to smislio. Ponudio bih te viskijem ali znam da ne piješ. A ja ne pijem viski sa sodom, pa ćemo zajedno piti viski i sodu. Ti sodu a ja viski,“ našali se Mark Tven.

Sedeli su na terasi zagledani u reku i Tesla poče priču:

„Pre nekoliko godina, dok sam živeo u Francuskoj radio sam u električnoj centrali pokraj Sene. Tu sam imao priliku da obavim neke oglede. U to vreme kvarc još nije bio tako poznat a ja sam uspeo da od njega načinim vlakna za galvanometar koji je bio vrlo osetljiv. Sa njim sam vršio neka merenja i ispitivanja i ustanovio da on reaguje na prolazak poštanskog broda na tri milje…“

„Pa kakve to veze ima sa ovim,“ prekide ga Tven želeći da što pre dobije konkretan odgovor ali ga Tesla umiri i nastavi priču po svom planu.

„Ovaj magnetni način lociranja i indikacije prisustva neke metalne mase može se dobro primeniti i na predmete pod vodom. Mislim da je i uljez u vodama Misisipija takođe od metala. Kada usmerimo koncentrisani zrak visoke frekvencije, od nekoliko hiljada oscilacija u sekundi on će se odbiti nazad ka nama i kada uhvatimo taj odbijeni zrak znaćemo tačno gde se taj predmet nalazi. Ovaj zrak, slično X zracima može se reflektovati na flouroskopnom ekranu i tako u prostoru dobijemo položaj traženog objekta. A kada nađemo taj predmet onda ga lako možemo uništiti. Vidiš, načinio sam jedan mali brod koji plovi pod vodom, malu podmornicu kojom mogu daljinski upravljati bežičnim putem radio signalima. U podmornicu je ugrađen taj tragač, detektor metalnih predmeta. Kada ga otkrijem usmeriću podmornicu ka njemu.“

„I onda ćeš aktivirati eksploziv i uništiti ga?“

„Sem, ne prekidaj me, ovo je materija u koju se bolje od tebe razumem. Nema nikakvog eksploziva. Zar se on već nije pokazao neuspešnim i borbi protiv tog čudovišta?“

„Da, imaš pravo,“ složi se Tven i otpi gutljaj viskija.

„U pitanju je sasvim drugačije oružje. Nazvao sam ga zracima smrti a i ono je zasnovano na elektrici i talasima visoke i niske frekvencije. Ti zraci stupaju u rezonansu sa sastavom metalnog predmeta i on se pod njihovim dejstvom prosto raspadne usled saglasnosti dejstva. Bez ikakve eksplozije!“

„Ako je sve to tačno što si rekao onda ima neke nade,“ reče Tven, „A kada misliš…“

„Sutra ujutru, danas da se malo odmorimo i sklopim svoje aparate iz kofera. Sutra sedamo u čamac i idemo do tog skladišta…“

    *

Jutro je osvanulo bez previše sunca. Nad rekom se vukla izmaglica koja je svemu dodavala neku mističnost i kao da je ukazivala na opasnosti koje vrebaju u dubini.

Tven i Tesla utrpaše aparaturu u čamac i odgurnuše ga u vodu. Dohvatiše se vesala i laganim zaveslajima kretoše ka skladištu, držeći se obale nasuprot njemu. Voda je bila mirna i glatka, tekla je tiho kao da se i sama plaši da ne uznemiri ono nepoznato u sebi. Na obalama gde su obično bili pecaroši, praznina i tišina. Čulo se samo šjapkanje vesala i poneka reč koju su razmenjivali dva čoveka u čamcu.

„Eno skladišta,“ šapnu Tven i pokaza ka zgradi koja se jedva nazirala u maglenom omotu.

„Onda spuštamo podmornicu,“ reče Tesla i dohvati svoj izum i stavi ga u vodu.

Podmornica utonu na metar dubine i Tesla pritisnu dugme daljinske komande. Mali elektomotori proradiše i podmornica krenu odašiljući talase visoke frekvencije koji su tragali za uljezom. Tesla je na malom ekranu pratio odbljeske koji su trebali ukazati gde se nalazi uljez i da usmeri podmornicu ka njemu.

„Ima li nečeg?“ nestrpljivo upita Tven.

Tesla samo odmahnu rukom pogleda usmerenog ka flouroskopnom ekranu. U jednom trenu lice mu se ozari i on šapnu.

„Imam ga…“

Tven pogleda ka svetloj tački koja se pojavila na ekranu a onda pogleda preko reke. Tesla je usmerio mini podmornicu ka nepoznatom predmetu. Voda kraj skladišta se namreškala. Nešto se pokrenulo ispod nje. Uljez se uznemirio iako je to što je zalazilo u  njegov posed izgledalo isuviše malo da bi predstavljalo pravu opasnost.

Tesla je posmatrao približavanje tačaka na ekranu. Strahovao je da uljez ne reaguje prvi i uništi njegovu podmornicu ali nadao se da neće biti tako.

„Samo još malo, još par metara,“ šaputao je Tesla kao da podmornicu vodi svojim glasom a ne radiotalasima. „Sad!“

Pritisao je dugme i sačekao. Nije bilo nikakve eksplozije, buke niti mlaza vode. Samo se voda zapenušala i iz nje izbiše klobuci vazduha. A zatim isplivaše predmeti neobičnih oblika i boje od materijala koji se presijavao od vlage.

„I to je to,“ šapnu Tven. „Misliš da je gotov?“

„Znam, nimalo spektakularno. Nema eksplozije, nema buke. Ovo oružje zato i jeste opasno,“ uzvrati Tesla. „Zamolio bih te da o ovome nikome ne pričaš. Ako dopre u ruke bilo koje vojske, pa i američke, može ugroziti svet.“

Tven klimnu glavom i zavesla napred ka krhotinama uljeza, koje je Misisipi polako razvlačio i nosiosvojim tokom.

Dohvatili su nekoliko komada plavičaste materije i ubacili ih u čamac. Ništa se nije dešavalo. Slobodno su plovili čamcem prostorom koji je do maločas bio opasan.

„Preostaje mi samo da smislim šta da kažem, kako je uništen taj đavo pod vodom,“ reče Tven.

„Ne sumnajm u tvoju maštu,“ uzvrati Tesla i zagrli ga. Tven mu stisnu šaku i reče.

„Tvoja mašta je bujnija od moje i puno korisnija za svet…“

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

DIDASKALIJE

TEATARSKI BLOG

ANTO ZIRDUM

bh fantasy

ZONE SF KNJIŽEVNOSTI

B-H-S-C GOVORNO PODRUČJE

Književni kutak

JASMINA HANJALIĆ

DIDASKALIJE

TEATARSKI BLOG

ANTO ZIRDUM

bh fantasy

ZONE SF KNJIŽEVNOSTI

B-H-S-C GOVORNO PODRUČJE

Književni kutak

JASMINA HANJALIĆ

%d bloggers like this: