Ana Radun: KRUG PRSTENA

13 May

Anđelka se upravo pozdravljala sa svojim prijateljima kada se setila da je obećala majci da će joj doneti par svežih cvetova da bi ukrasile njima dnevnu sobu. Imale su crnu vazu, prošaranu srebrnim, sjajnim nitima. Želela je da u nju stavi što više jarkih boja i zelenog lišća raspoređenog po grančicama onako kako to samo priroda može da učini. Želela je da se u kući osete duh šume i livade. Zato je krenula da izvrši bezazleni, šarenoliki poduhvat.

Bila je visoka devojka i trava joj je dosezala do sredine listova. Milovala je žensku nežnu, sjajnu kožu, dok joj je cveće svojim poljupcima ostavljalo tragove polena po nogama. Zelene ruke su skrivale sandale koje je nosila. Svaki put kada bi napravila korak, mogla je da oseti kako joj trava klizi uz prste, duž linija stopala, do kaiševa koje je vezala uz nogu i preko njih. Zbog tog osećaja je postajala sve razneženija i nasmejanija. Suknja boje zrele trešnje obmotavala se oko njenih nogu, njihala se oko kolena i svojim tamnim rukama je uokvirivala linije butina. Duž stomaka je imala crnu traku, provučenu kroz rupice sa metalnim ivicama, ne širu od prsta, koja je svojim sjajem prkosila kao da govori da i crnilo može biti živo i pružala se skoro do vrha trupa. Izukrštana, čuvala je čipku ispod sebe, kao da joj ne dozvoljava da pobegne jer onda ne bi bilo šara preko grudi, ne bi na svojim rukama nosila trešnje uvijene u zavijutke prepletenih linija. Tanke bretele, sastavljene iz sitnih cvetova belih rada, trpele su nalete dugih, plavih uvojaka nošenih povetarcem i klizile su po ramenima zajedno sa kosom toliko malo i neprimetno, da se moglo reći da se i ne pomeraju. Krupni, plavi talasi su bili zlatna kruna i kontrast ukupne slike. Bacali su odsjaj boje koja je u sebi imala nebrojeno blistavih niti, kao polje kroz koje neprestano teče bujica sunčevih zraka. Rumeni, okrugli obrazi, krupan i oštar pogled uputili su se uz razdragani osmeh u smeru koji je odredio mali, prćasti nos.

Želela je ući u šumu da bi potražila paprat. Čula je za verovanje da će kuća u kojoj paprat dobro raste imati dobre prihode od poslova i dosta para. To bi njenoj porodici pomoglo da obnove stari deo kuće koji je umro zajedno sa babom i dedom, tim bezgranično vrednim i strpljivim stvorenjima punim ljubavi prema zajednici. Tek su, par meseci pre nesrećnog kraja, pristali da se stari, tradicionalni izgled promeni u meri koja bi donela bolje uslove za život.

Sunce je prolazilo između grana, pa ju je razlika temperatura na čistini i među drvećem naterala da se naježi. Ipak, prijao joj je svež vazduh mirisa lišća, kore drveta, smole i zemlje. Nakon nekog vremena, učinilo joj se da je zgazila na nešto čudno, kao da pod nogama nije imala ravnu zemlju niti obli, tvrdi kamičak, već nešto malo, okruglo i tvrdo. Povukla je nogu unazad i čučnula je da pogleda.

,,Bože, otkud ovo ovde? Predivan je!“, uzviknula je kada se u njenoj ruci našao neobičan prsten. Sjajan kao njena kosa, pun šara i puteva po kojima su tekli sunčevi zraci, širok koliko i traka na haljini, bio je spoj njenih dimenzija i oblika. Hladan i čvrst, struktura u kojoj su sadržani svetlo i tamno, prkosio je svojim sjajem. Njegovi talasi, kao jezici koji čuvaju hiljadu priča, mamili su pogled da ih bespogovorno prati. Kao da je svaki jezik imao svoj položaj i istovremeno je sa par drugih činio nerazdvojnu, bratsku skupinu, a skupine su se ponavljale jedna u drugoj i jedna izvan druge. Krupne, plave oči, tvrde i neprozirne kao plavi ahat, dragi kamen nalažen u vulkanskim šupljinama ispunjenim nekad vrelom rastopljenom masom, zatim otvrdlom lavom, hladan i tvrd, prožet paralelnim linijama, spustile su se na njega. Zvale su meke, bledoroze, dugačke, mirisne prste da pomiluju taj i živ i neživ predmet koji je držala. Osetila je koliko neravnu, toliko i glatku strukturu. Uzela ga je između palca i kažiprsta i stavila na drugu ruku. Tada je sve pošlo naopako.

Prst je počeo da je boli kao da se užario. Panično je povukla prsten da bi ga skinula. To nije bilo moguće. Stajao je uz njen prst kao da se sjedinio s njim i na toj graničnoj površini sjedinjenja video se novi svet, koji je počeo da diše, da se rađa. Sitni, narandžasti plamenovi su se kovitlali. Njeno lice, izbezumljeno i zbunjeno, bilo je obasjano vatrom. Dan i hladnoća su ustupili mesto mrklom mraku presečenom džinovskim plamenovima. Vrele ruke su bacale svetlo i tamu po prostoru, divljale su, lizale su kore i grane koje su im se našle na putu i izrastale su u nešto strašno. Čovekoliko stvorenje se naziralo u vatrenoj lopti. Teški krik je proparao tišinu. Za njim je odjeknulo toliko krika, kao da su potekli od mučenika iz svih tamnica ikad napravljenih, koji su dobili sopstvene odjeke. Mučnina i gađenje su nadvladali strah u Anđelkinom umu. Povratila je pred svoje noge kiselu, gorku, žareću, tečnu masu. Obrisala se rukom i, taman kad je krenula da podigne glavu, skamenio ju je optužujući uzvik:

,,Ti! Kako se usuđeš da remetiš moj san?!? Ko te je poslao da uđeš u moj pakao?“

,,Aaah, nisam…“, zagrcala je panično, pokušavajući da nadvlada strah i da podigne pogled da se susretne sa svojim neočekivanim mučiteljem.

,,Tišina! Ja ću pričati, ti ćeš slušati!“, odvratilo joj je to čudno stvorenje.

,,Moj dom je prebivalište grešnika, mesto stradanja i patnje.“

,,Da“, pomislila je u sebi, ,,tvoj dom mora biti neki teži haos da bi tako izgledao. Ne verujem da ti je to kostim za zabavu za Noć veštica.“ Ipak, jeste drhtala od straha i postajala je klizava i mokra od znoja. Taj čovek, stvorenje, šta god da je, izgledao je kao živa lutka za čas anatomije, ceo bez kože, crven, otkrivenog mesa, sa crnim plaštom na leđima i crnom maskom na očima, plavim i tvrdim kao što su njene, bez kose, ako bi se tako moglo reći. Njen ponos je ismevao mokre i zalepljene, debele plave pramenove obasjane vatrom i mokru trešnju, haljinu niz koju se slivao znoj, zalepljenu za njene noge. Uvek se u kući govorilo da treba da budu spremni na oružje protiv spoljnog napadača i da se bitka mora dostojanstveno voditi, barem muškarcima. Ali, nije mogla razumno o tome da razmišlja. Sve njene ideje, heroji, tuge, težnje, vere i nasleđa skupili su se u nemi čvor, suvu loptu u grlu. U ustima je osećala kiselinu i bljutav ukus, pola toga je pridavala situaciji u kojoj se našla.

Nonšalantno je izvukao šešir ispod teškog plašta i stavio ga je na glavu.

,,U mojoj je demonskoj prirodi da mučim duše. Oslobodila si moju hladnoću kada si je dotakla toplim prstima. Zariće ti se kao ekseri pod kožu, do kosti, dok je ne osetiš svugde u sebi. Kada se budeš tresla i drhtala, tvoje rane će zvučati kao mljackanje, žvakanje mesa i puštaće vruću, crvenu krv da curi, da ti kapa po crvenoj haljini, curi niz tebe, do zemlje i u zemlju. Tvoje iskustvo sa mnom će biti večno onima koji su zarobili moju dušu u taj prokleti prsten! Primićeš ga užarenih vena dok ti ih zaprepašćenja i užasi ne slede. Oprosti mi, draga, moraću te vezati da mi ne bi pobegla.“

Pomislila je da se šali, ali joj je već bilo neverovatno da razmišlja da li uopšte razgovara sa nekim nepostojećim stvorenjem. Pala je na zemlju, bačena nepoznatom silom, prikovana za prljavo tlo koje joj je bolo i grebalo kožu kroz platno. Usta su joj se napunila prašine. Panično je pokušavala da se iskoprca iz napoznatog zagrljaja. Iz tla su pojurili metalni šiljci, zvučeći kao satara koja kida meso, da bi se, hirurški precizno, zaustavili formirajući piramidalni kavez iznad njenog tela. To je demonu bilo zabavno. Njegovo izopačeno lice je postalo još izopačenije kada ga je raširio u bolestan, nespretan osmeh nekog ko nikad nije zaista znao da se smeje.

Setila se svog brata, vižljastog dečkića koji je voleo da skače po kamenju, da se hvata za granje i penje tamo gde odrasli ljudi ne bi imali hrabrosti da idu, kom je planina bila sve i svja, a šuma druga majka, mladog bića koji je svoje poreklo smatralo najvećim darom, ljudsku prirodu i njene slabosti najlepšim bogatstvom koje je posedovalo, a svaku slabost je znalo da pretvori u pobedu.

,,Da se on našao u ovoj šumi, mislim da bi ga udario cepanicom u glavu i pobegao kao vetar,“ promumlala je. Onda se setila da verovatno ne bi trebala da izražava glasno svoje misli. Shvatila je da ju je šok prošao i da bi sada zaista mogla da razmisli o izbavljanju odavde, makar zbog brata. U tom trenutku su se čuli zvižduci iz zemlje i debela, gruba užad su joj obmotala ruke, noge i vrat. Shvatila je da to nisu čak ni užad, nego savitljive grane koje dolaze iz zemlje, hladne i neprijatne. Ošinule su joj kožu, stegle su je čvrsto mileći uz nju. Zavezana na lancu kao kuče, gledala je u izvor svojih muka. Ne, ne u zlog demona, već u prsten. Od prstena je sve počelo. Želela je da ima nešto neobično, puno kontrasta, ni ne sanjajući da će se mir dobijen pri pogledu na njega zameniti nemirom zbog skrivene tajne koju prsten poseduje. Grane su je stezale. Ruke, vezane jedna za drugu na leđima u predelu laktova, postajale su hladnije. Za razliku od njih, oko vrata joj je gorelo. Nije mogla da popusti stisak oko vrata jer nije mogla da pomera ruke. Nije bila baš prikovana za zemlju, ali jeste bila vezana za nju, odnosno iz nje. Pulsirale su joj žile i mislila je da joj se glava usijava. Noge su isto bespomoćno prošle. Obavijene obe tamnozelenim, stegnutim, zlim bičevima, isprepletanim, vezane jedna uz drugu i za tlo, kao rep jadne, bespomoćne, nasukane sirene koju je more izubijalo svojim besom.

Počela je da napipava gde se prsten nalazi. Možda, ako ga nekako skine, uspe da otera strašnog demona nazad u san, nadajući se da ga više nikad neće sresti.

Približio se njenom kavezu lakim i tečnim koracima. Skinuo je ogrtač i šešir. Mirisao je na sirovo meso. Meso od kog idu voda na usta i mučnina iz stomaka. Pružio je ruku kroz otvor između metalnih, nepomičnih rešetki. Pomilovao je njeno rame. Zategnuto na nazad i napeto, mislila je da će joj od tog dodira otpasti, nije želela da je iko ili išta dodiruje. Prst, mek i topao, naterao ju je da se začudi i zbuni. Međutim, iz njega se zario šiljak u njenu nadlakticu. Zatim se začuo sablasni smeh. Uhvatio ju je za rame ponovo. Iz svakog prsta je poletelo isto parče metala cepajući njenu kožu i zarivajući se u kost. Osetila je probadanje kroz celu desnu ruku i vrelo žarenje u ramenu. Nije znala kako će uspeti da je iskoristi da skine prsten, pokušavala je da ga povuče skoro neprimetno i bespomoćno. Šiljci nisu bili širi od igala za pletenje, ali se oko njih zaista širila topla krv, baš kao što joj je bilo rečeno da će se desiti. Onesvestila se od bola.

Postajalo je hladno kada se probudila. Vatra je nestala još davno, sa pojavom zlog bića iz nje. Nije bila svesna koliko je dugo ležala na tlu, u malom zatvoru, bez svesti. Kosa joj je bila puna saušenih komada blata. Nije bila ukrašena i bujna. Leđa su je bolela kao da je sa neba na nju pala vatra. Zlo ju je posmatralo sa svog prestola – masivne, drvene stolice, ukrašene trnjem i šiljcima koji su iza njegove glave činili lepezastu, mračnu krunu.

,,Zašto ovo radiš?“, upitala ga je.

,, Za života sam toliko gnusnih dela učinio, ali nisam se mogao smiriti ni kada sam postao mrtav. Zato sam se nagodio sa onima koji su mučili moju dušu da mi pruže jedno jedino slatko zadovoljstvo u mom posmrtnom životu. Želeo sam da zauvek nastavim činiti zlo. To sam i dobio. Ali, da bih bio mučen zauvek, ne mogu to da radim sve dok sam zarobljen u prstenu. Potrebno je da ga neko stavi na ruku da bi me oslobodio, kao što si ti uradila ovog puta. Moje zlo više nema granice. Sad mogu da mučim smrtnike kako god i koliko god želim, ja sam besmrtan i to će uništiti sve izvore dobrih stvari na svetu i njihovih života.“

Na crvenom licu se poojavio oštar i snažan pogled, a na usnama iskrivljeni osmeh. Zgrozila se. Toliko joj je bilo hladno da je želela malo sunca. Demon joj je prišao vrlo blizu da to nije ni osetila. Prošao je kroz rešetke. Sledila joj se krv u žilama. Isijavao je hladnoću iz sebe. Povukao ju je za kosu kao za grivu, zašištala je od zaprepašćenosti. Dunuo je ledenu paru u njeno lice koja je zamrzla kapljice znoja. Od toga sklizale po toploj koži kao sitni komadići leda. Rastopile su se i ovlažile su joj vrat hladnim dodirom. To ju je nateralo da se priseti koliko joj je koža oko vrata odrana i crvena zbog omče u obliku povodca koji je sa teretom nosila, uvezane u krug oko njenog vrata.

,,Da! To je to!“, zasijala je od sreće u sebi nekom slabom, ali odlučnom snagom. Prsten, sunce, omča, sve je to, u stvari, krug. Potpuni mrak u sred prolećnog dana je značio da je sunce nestalo kada je nesreća oslobođena. Možda, kada bi nekako uspela da ga vrati, ne bi bilo više ove groteskne spodobe. Kada bi svetlo zamenilo tamu, za nju bi to bio početak života, a za njega početak smrti. Nadala se da je tako, iako nije znala kako da skine prsten bolnim i onemoćalim rukama, ukočenim od hladnoće.

Sve što je dodirivao se ledilo. Rešetke su postajale kristalni zamak zarobljeništva. Počeo je da joj prelazi prstima po koži. Ledeni dodir joj je hladio samopoudanje i uterivao strah u kosti. Samo toplota koju život proizvodi ga usporava, ali kada je potpuno zaledi ili je još više izmuči, ni tog više neće biti. Krv oko šiljaka je postala skoreli, crveni pokrov njenih rana, odozgo proboden i zaleđen.

Cimala je prsten da bi počeo da klizi, smogla je snage za to. Razmišljala je o suncu koje obasjava lice njenog brata, očev alat, majčinu kuhinju, krovove, njive, prugu, ljude iz voza koji su izašli da kupe osveženje pred kraj dugog puta i koji su ušli u malu zemlju koja spaja more i planine, zelenilo i plavetnilo, miris šume i miris vode, tradicionalnost i gostoprimstvo, seoski sir i bogatašku trpezu, raznovrsne pejzaže i kulturno nasleđe, umetnost i avanturizam. Želela je da oseti još katkad u životu komadić tog bogatstva.

Izbacio ju je iz sanjarenja iznenadni priliv toplote. Zagušljivost ju je preplavila. Zagrcnula se i zakašljala. Osećala se kao da se nalazi u sred vulkanske erupcije. Pravo ispred njenih očiju je pucala gusta vatra. Palila joj je obrve i lice svojom toplotom, trošeći sav kiseonik koji je mogla da udahne u onemoćala pluća. Bolele su je oči, vrat, leđa, ruke, noge, tutnjalo joj je u ušima kao da vozovi prolaze svud oko nje.

Podigla je glavu. Na nebu je gorela crvena, džinovska kugla. Usisavala je snopove vrele, užarene mase u sebe. U vatri ispred nje je gorelo meso, goreo je demon kao da je čovek. Smrdelo je na zapaljenu trulež, tešku i memljivu. Nisu se čuli krici, zagušivali su ih zvukovi vatre i sunčeve eksplozije koja ih je uzimala u sebe i odnosila. Plamenovi su dobijali lica žena, dece, muškaraca, skoro neprepoznatljiva zbog izobličenosti od bolova koje su nekad trpeli. Meso se skupljalo unutar uzavrelog jezgra kao gumena, ružna, tamna masa koja će se istopiti i nestati. Na nebu je bilo more lica, postajala su zbunjena i pomirljiva, nečuja, skoro i srećna. Osetila se kao da je zahvalna što ih nikad neće videti, ne bi mogla da izdrži da sluša o nedaćama kroz koje su ta lica prolazila.

Spustila se besprekorna tišina u njene uši. Nebo je postalo plavo, vedro, bez i jednog oblačka. Tamnica je nestala i priroda je blistala u punom sjaju. Sa njom je blistao i prsten. Podigla ga je izmučenim i prljavim prstima. Osetila se kao da narušava idilu tako musava, izranjavana, obamrla. Bila je povređeno dete prirode koja se ponovo rodila. Prsten se sijao kao sunce, kao vlasi njene kose. Na njemu je bila samo jedna šara. Ta šara je bila njen put koji je prešla da bi smogla snage i motivacije da spasi sebe i sve druge ljude kojima je moglo isto da se desi. Putem se išlo u krug, bez kraja i početka. Stavila ga je na ruku. Ovog puta nije bilo plamenog uragana i bića iz noćnih mora. Stajao joj je kao obeležje pobede i nežnosti istovremeno. Primetila je listove paprati u daljini. Krenula je ka njima, srećna što će napokon otići kući.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

DIDASKALIJE

TEATARSKI BLOG

ANTO ZIRDUM

bh fantasy

ZONE SF KNJIŽEVNOSTI

B-H-S-C GOVORNO PODRUČJE

Književni kutak

JASMINA HANJALIĆ

DIDASKALIJE

TEATARSKI BLOG

ANTO ZIRDUM

bh fantasy

ZONE SF KNJIŽEVNOSTI

B-H-S-C GOVORNO PODRUČJE

Književni kutak

JASMINA HANJALIĆ

%d bloggers like this: