Adrijan Sarajlija: BRONZANI BOG

28 May

 

1.

Vest da Četrnaesta ponovo kreće u rat obradovala je Dekrijusa Nobu. Ali, kao što okorele vojničine obično čine u trenucima sreće, on je bogoradao dok su mu žena i sinovi prinosili opremu. Opasujući kaiš, zarekao se: „Kući ću doneti više plena nego ranije.“ Remenje oklopa je mazao guščijom mašću i obećavao: „Ovo je moj poslednji rat, mora biti završen slavno.“ Legionarski šlem pokrio je sve osim Dekrijusovih očiju i usta. Sinovima je, kroz proreze, uputio mrgodan pogled: „Još uvek ste dečaci, ali kada pred vas izručim carsku otpremninu postaćete ljudi spremni da ubiju za Rim! Do tada, pokušajte barem da ovaj dom i ovu četvrt branite hrabro…“ Palisadu zuba je iskezio prema ženi: „Pazi šta radiš…“

2.

Strela je Dekrijusa Nobu pogodila u čelo, malo iznad leve obrve. Dogodilo se baš dok je čistio šlem. Kleknuo je, više zbog iznenađenja nego bilo čega drugog, a mulj odmah pripreti da ga proguta. Pod oklopom je Dekrijus bio veoma težak i močvara bi ga sigurno uzela k sebi da mu se uz bok nije našao Rufus iz Parenca.

„Komilito, diž` se!“, povukao je primus palusa naviše, dok je krv štrcala iz probušenog čela, a neprijatelj nadirao iz trske. Rufus je, kao i uvek, bio natreskan lošim acetumom, pa se nije obazirao na težinu saborčeve rane. Čak je i zadirkivao Dekrijusa: „Pogle`, eno ga general Tiberije, ujahao je u bitku. Vidi, ružniji je čak i od tvoje matore…“

Dok je Rufus odbijao napade ilirskih mačeva, Dekrijus je, milujući strelu, prigrlio mrak.

3.

„Naređujem decimaciju!“ grmeo je Tiberije.

Poštena i očekivana odluka, dumali su legionari ćutke. Svaki deseti među njima biće pogubljen, što je, cenili su, sasvim pošteno i očekivano. Danas je, avaj, izgubljena zastava Četrnaeste!

Decimacija nije mogla da se izvede razapinjanjem, jer tlo Panonije je trusno i mokro, a opasnost od novog napada Ilira – velika. Lomače nisu praktikovali za mraka, zbog otkrivanja položaja.  Zato je Tiberije, u skladu sa situacijom, odabrao jednostavno odsecanje glava. Kada je kažnjavanje stiglo do polovine odabranih, a mesec tačno nad glave (odsečene i žive), Dekrijus je otvorio oči. Shvatio je da leži na gomili mrtvog mesa, ukraj reke, među trskom i kreketanjem. Teturavim koracima dospeo je pod rudeći sjaj vatri; strela je štrčala iz njegovog čela poput roga i legionari pomisliše kako ih pohodi demon močvare, nekakav Plutonov glasnik što obznanjuje da patnjama neće doći kraj.

Rufus je prvi prepoznao druga; uspeo je da podvrisne od nenadne sreće pre no što ga dželatski mač Lakrimusa Laba zauvek ućutka.

4.

Tiberije je desetkovanoj Četrnaestoj i debelo oslabljenoj Osmoj naredio pokret već sledećeg jutra. Ranjenici su morali da se pridruže maršu kroz zli zadah močvare, jer generalova vojna doktrina nije marila za sanitet. Celog dana su pratili sivu ravničarsku reku, trebili pijavice, gutali blato i acetum, lovili ptice i žabe za večeru. Od neprijatelja nije bilo traga, nekmoli pokliča ili strele. A onda je, usred noći, Dekrijus zaurlao tako da se ceo bivak podigao na noge: „Neprijatelj! Neprijatelj!“

Kada su legionari shvatili da vapaji dolaze od baksuznog veterana što mu se ilirska strela naherila na čelu, počeli su odmahivati i pljuckati u njegovom pravcu. Čak se i baruštine raskreketaše podsmešljivo. Možda bi neki od mamurnih boraca mlatnuo Dekrijusa, ili bi nervozni Tiberije naredio da se galamdžiji tintara otfikari, da tren kasnije, iz obližnje klenove šume nisu grunuli blatom namazani ratnici.

Klanica je potrajala celi sat, tek razbuđena vojska ipak je odbila napad, a general naložio centurionima da odmah provere ima li među preživelima onog kukavnog ranjenika.

Tako zgusnuta beše noć, da se vodozemci do jutra ne usudiše progovoriti.

5.

„Kako si znao?“ upitao je strogo Tiberije, a legati, prefekti i primusi su pogledima potvrđivali da ovo jeste – pitanje nad pitanjima.

Dekrijus je stajao mirno, prav kao da nije ranjen, dok se strela držala poput ruke uzdignute pred cezarom: „Iliri, generale, ne piju acetum. Njihov dah zaudara na nešto ljuće od običnog vina. Sem toga, opremu premazuju medveđim a ne guščijim lojem, i taj smrad medveda mi je sinoć zaparao i nos i oči.“

Tiberije je masirao slepoočnice, a legati, prefekti i primusi zgledali su se zbunjeno. U komandni šator dopirali su krici zarobljenika.

Dotičući rovitu krastu oko mesta gde je strela probila kost, Dekrijus se prisećao: „Uostalom, šuma je smrdela na muški znoj i pišaću, na uzbuđenje, umor i strah, a naša legija je, znamo svi, dremala u trskama i blatu, ne u toj mračnoj šumi. Znao sam da su to bili oni. Osećao sam…“

Dekrijus ne stiže da priupita da li će mu ratna nadnica biti uvećana zbog teškog ranjavanja i potonjeg herojstva; Tiberije ih je sve isterao iz šatora, sve osim Apulija, svog ljubavnika i savetnika. Apulije je počeo da odiže tuniku, ali on istom shvati da general nije zainteresovan za uživanje među oblinama: nabranih veđa stajao je nad kartom i više za sebe ponavljao:

„On ih je omirisao… omirisao ih je…“

Zvuci Apulijeve citre delovali su umirujuće, a ubrzo je i zapomaganje utihnulo, pa se Tiberije mogao prepustiti razmišljanju o neobičnoj sposobnosti veterana Dekrijusa Nobe. Zoru je dočekao budan, sasvim svež od naraslih ambicija.

6.

Niko u logoru, od samog Tiberija i njegove pratnje pa sve do robova što tegle baliste kroz glib, nije mogao da shvati kako bi jedna strela mogla da promeni tok celog rata. Ali, je zato baš svakome bilo jasno da se tok stvari upravo menja i da je tome zaslužna strela što se zabode nad obrvu legionara Dekrijusa. Taj prosti čovek, za koga će se tek pokazati da li je pogođen usudom sreće ili nesreće, već je dobio posebna naređenja od Tiberija, ali i poseban tretman. Sada je Dekrijus Noba noćivao u šatoru iz kojeg je isteran legat Vitelijus, dodeljene su mu konkubine što jezicima mogu da očiste i crno ispod nokta ako gazda poželi, ponuđena mu je Apulijeva zadnjica i uručeno četrdeset hiljada sestercija, sve to kako bi se nagradila vernost njegovih nozdrva. Dekrijus kriomice upita jednog od iskusnijih princepsa da li, pored vanrednih prihoda, može da računa i na uobičajene premije?

Odista, vernost i ništa osim vernosti – pokazaše nozdrve Dekrijusa Nobe. Kod Sirmijuma je precizno omirisao kako branitelji pobunjeničke tvrđave imaju hrane i zapaljive smole za svega dve nedelje odbrane; u brdima je njegovo čulo otkrilo stratezima da se Breuci skrivaju u bazdu podrinskih pećina a da dezidijatske zasede vrebaju tamo gde pupe zovine šume. Novoj vrsti izviđanja ništa nije moglo da promakne: Dekrijus je ocenjivao koliko su brojna Batonova pojačanja, koja su plemena izdala kralja a koja će ga tek izdati, te kuda legije treba da krenu ne bi li izbegle živo blato, zaraze i kišurine. Tako su, gazeći smekšale martovske snegove, Tiberijeve trupe počele zatvarati krug oko vođe ustanika.

7.

„Četiri dana usiljenog marširanja na jug, potom sledi gadan uspon pod same oblake što mirišu na novorođenčad; med me ilirski, evo, golica, i sva ta balega pomalo smeta da procenim celu stvar u stopu i sekund, u ljudsku il’ žensku glavu, ali samo tako i tim putem ići valja, do samog Batonovog utočišta“, legionar je referisao Tiberiju.

Trijumfalna kolona se protegla duž novog toka, najužeg od svih brdskih struja, prateći zadatu putanju.

Kada su dosegli izvorište reke i one visine na kojima je čak i robustni Tiberije osetio kako zaista mirišu novorođeni a kako mir nebesa, Dekrijus tiho saopšti da legije mogu da se zaustave.

Centurioni su ga spremno posmatrali dok je, žmureći, udisao okolinu.

„Dolaze…“

U plavoj izmaglici planine uskoro su se mogli razabrati žene i deca. Stidljivo, za njima, pojaviše se – najpre bogalji, a onda i – poglavice. Koračali su lagano, pomirljivo, oborenih lica prema osvajačima, a umesto oružja ovaj, poslednji ilirski zbeg vukao je dronjave zavežljaje i skromne relikvije.

Nestade u trenu mirisa planine; legije su udisale pobedu.

U naletu oduševljenja, milosrđe obuze Tiberija pa on naloži da se Iliri poštede, a njihov vođa uz vojničke počasti pripremi za putovanje u Rim, gde će mu biti pošteno suđeno; odmah potom stiglo je i naređenje da se na planini vaspostavi logor i zapale vatre u Jupiterovu čast. Dekrijus je omirisao šumu kako bi lovcima mogao da kaže gde će pronaći košute, veprove i zečeve, kuda se razbežala stoka, i koliko duboko je zakopan med.

Gozba i pesma potrajaše tri puna dana.

8.

„Imam velike planove za Dekrijusove nozdrve, dragi moj Apulije“, maštao je Tiberije o budućnosti. Oslonjen na kolena i laktove, Apulije je ječao.

„Niko nas ne može pobediti dok je taj kvrgavi nos među nama. Niko! Ako Germanikus bude želeo građanski rat – nanjušićemo rupu u koju će na kraju biti sateran. Namirisaćemo svaku zaveru, pokret protiv nas, podlu misao … Niko nas ne može pobediti dok je kvrgavi nos među nama.“

Apulije zastenja jače a onda reče: „Dok je među nama…“

Tiberijeva bedra usporiše navaljivanje. Šator pogodi nalet vetra. Do povratka u Rim preostao je još svega dan hoda pa je udare maestrala bilo za očekivati.

„Dodelio sam Dekrijusu osamdeset hiljada sestercija do sada, posed u Akvileji, osam gladijatora iz Kapue, čin legata…“

Apulije je njihao stražnjicom i pištao poput ženetine:

„Možda mu Germanikus ponudi sto osamdeset hiljada sestercija, vilu na Palatinusu i mesto u  Senatu.“

„Ne, Apulije! To što govoriš je nemoguće. Dekrijus Noba je lojalan meni. Samo meni!“

Apulije uzdahnu, ali ne odustade: „Pretpostavimo da to jeste tako, da za njegovu lojalnost nema bojazni. Ali, šta misliš da će se dogoditi kada Germanikus dozna kakvu vrednost poseduješ, generale? On čak i ne mora da ubije našeg Dekrijusa, sasvim će biti dovoljno da neki spretni plaćenik iz legionarevog čela iščupa strelu koja je sve ovo pokrenula. A šta ako… ah, ah, ah, šta ako samom Dekrijusu, željnom penzije, dojade smradovi sveta, pa sam samcijat povuče strelu napolje. I ostavi tebe… ah… tebe, moćni Tiberije, na cedilu…“

Tiberijeva muškost se tada naglo smežurala; Apulije poče da gamiže posteljom nepromišljeno nastavljajući sa teškim pitanjima.

9.

Nakon što je pogubio Apulija Akcijatikusa, usred postelje i tako krvavo da niko nije sumnjao u to da se ubistvo desilo iz strasti, Tiberije je naredio da mu se Dekrijus privede.

Nevoljko ali poslušno, veteran je ispružio ruke kada dođoše po njega. Dok su konkubine panično sakupljale svoje prnje, Dekrijus upita da li hapšenje znači da mu je tovar sestercija oduzet. Interesovao se i za buduću otpremninu, procenat ratnog plena i zlatni legatski oklop koji tek što mu bi poveren.

„Sve što poželiš biće tvoje. Sve što imaš, nećemo ti oduzeti“, Tiberije je govorio polako, manirom visokog diplomate, kao da želi da pokaže kako budući car mora posedovati i druga znanja osim puke ratne veštine. „Ali, i meni je potrebno nekakvo osiguranje sa tvoje strane. Ne smemo rizikovati da neki avanturista, Dekrijuse od Nobe, oduzme božji dar kojim si blagoslovljen.“

U generalskom šatoru, dželat Lakrimus Labo je mešao rastopljenu bronzu, stražari su stezali legionarova ramena, a Tiberije pokušavao da ispere Apulijevu krv sa prstiju. Bronza ih je sve opila svojim isparenjima, a najviše, naravno, Dekrijusa koji poče pevušiti jednu staru vojničku pesmu: elegiju o danima prošlim i danima budućim što se poput lešinara jate oko bitaka sadašnjih.

Izlio je Lakrimus bronzu preko strele, pa sve do čela i sasvim zaraslih krajeva rane, siguran da je dobro odmerio koliko mu treba da ilirsku strelu zauvek učvrsti na čelu Rimljanina. Kroz stisnute zube Dekrijus je i dalje cedio svoju pesmu, livenje je obuhvatilo kvrgavi nos, a u Tiberijevim zenicama titrale su sumrakom osenčene zidine Rima. Dželat najednom zavapi, a stražari povikaše uplašeno, jer svi su oni znali koliko je legionar što ga upravo zalivahu bronzom važan budućem imperatoru. Ko je dokačio prokleti kazan – nije poznato. Nije ga, reklo bi se, mogao zaljuljati ma ko do rimskog vojnika, jednog od nekolicine što se motala u blizini Lakrimusa Laba. Onu strelu, pretpostavka je, odape Ilir; ali koji ju je od tih divljaka zviznuo u Dekrijusovo čelo – čemu bi, uopšte, poslužilo takvo saznanje?

Prenut galamom, Tiberije ugleda kako potoci tečnog metala uviru u očne duplje  Dekrijusa Nobe, oblivaju mu obraze i prodiru u usta, zalaze u ušne kanale poput kakve goropadne gusenice. Prevruć da bi ga tako zateturanog ma ko smeo zadržati, kazan je lupio o pod, sunula je sva njegova bronza, jedan od stražara mašio se za koleno, drugi za oči, treći zaurlao glasnije od prve dvojice, a Dekrijus Noba nestade pod crvenim pušećim talasom. I pored sveg očaja što tečna bronza ne sluša naređenja, Lakrimus se uspeo snaći: u dragocene nozdrve on hitro ugura po jedno drvce. Bili su to grubi komadići kisele lipove kore, zgodni za mučenje devica, upotrebljivi čak i kao talon za kocku, uvek poneki u Lakrimusovom džepu.

Glava – sva od metala, lišena mimike i ožiljaka, kose i brade, glasa ili pogleda; grudi i trbuh – jedinstven komad oklopa, noge i ruke – odlivci dostojni grčkih majstora; utišalo se sve u Tiberijevom šatoru, i bronza ohlađena promajom, i čovek u njoj, i skamenjeni Tiberije, i preplašeni vojnici; sasvim je nečujan postao celi svet. A, onda, dželat kleštima izvuče lipova drvca napolje – pa kroz nozdrve Dekrijusa Nobe britko zašišta vazduh.

10.

„Neupotrebljiv…“ jeo se Tiberije dok su Lakrimusa, Straba, Kazusa, Vara, Ecija, Kasija, Kleja i razrokog Briza vodili ka gubilištu. „On je sada potpuno neupotrebljiv…“

Bubnjevi su podlo romorili, trube zavijale pogrebni spev, raspeća se uzdizala, a osuđenici plakali i molili za milost, Lakrimus najpotresnije od svih.

Tiberije se nije obazirao na prenemaganja. Još uvek je pokušavao da u sebi pronađe zrnce nade da dar Dekrijusa Nobe nije zanavek izgubljen. Ali, svaki put kada bi se naterao da pogleda bronzanog legionara, ukraj nesrećnog kazana što ga niko više ne smede taknuti, Tiberija je obuzimao očaj. Dekrijus Noba – slep, gluv, nem, nepokretan i – beskoristan! General pokaza vojnicima da ubrzaju zakivanje osuđenih.

Legati i perfekti su te noći izbegavali Dekrijusa, što zbog oštrog bronzanog roga koji je mesto strele preteći štrčao naviše, što iz straha da kakvom neopreznošću mogu izazvati gnev generala. Princepsi su hrabro upitali šta im je činiti sa „Bronzanim“.  Tiberije im ništa nije odgovorio. Pronašao je jednu neudobnu kamenčinu na bregu poviše logora, zaseo i zurio u vatre; koristeći stari Cezarov recept – promišljanjem smrti, obračunavao se sa beznađem.

11.

Probudio ga je vetar. Vruć i zgusnut, duvao je u Tiberijeva leđa, čineći da se purpurni plašt divlje vijori, poput kakvih raspuštenih krila. Pognuvši glavu shvatio je da i dalje sedi na istom krečnjačkom kamenu i da su logor, raspeća, legionari i veliki šator u kome leži čovek od bronze – još uvek dole, u vidokrugu. Vetar se pojačavao, preteći da pokida tkaninu i Tiberije se pridiže, teško održavši ravnotežu.

Sa svakim korakom koji ga je nosio nazad u logor, osećao je kako u njemu narasta strah od novog, olujnog dana, od mutnog svetla u koje je stupio sa kamena što je snovima poslužio kao presto. Opsovao je odvratni, vlažni jezik kojim mu je vetar lizao vrat i leđa.

Zastao je kod prvog krsta. Niz stopala Lakrimusa Laba jedva primetno se slivala usirena krv. Jedna kap pade na nokat Tiberijevog nožnog palca. On desnom petom otra palac i produži ka svom šatoru, skupljajući ramena pred šištanjem čudnovate oluje.

Primetio je da mu legionari pored kojih je prolazio ne udeljuju ni najmanju pažnju ili poštovanje. Čizme i oklopi ležali su naokolo, pridružujući se tužnoj slici razbijenih vinskih bačvi, nedopečenih butova nad brdašcima pepela, konjskih telesa, tumarajućih legionara i ilirskih zarobljenika, pocepanih zastava zaigranih na vrelom mijazmičnom vetru što je Tiberija gore, na kamenu, probudio.

U šatoru je, kao i prethodne noći, ležala bronzana figura Dekrijusa Nobe; ipak, nešto je unutra bilo drugačije nego prethodne noći, bio je siguran u to, ista promena koja je zahvatila i logor, a možda… (sledeća ga pomisao prestravi), možda i ceo bogovetni svet kojem bi jednog dana on, Tiberije, uz malo političke sreće, mogao postati gospodarem. Pod zaglavljem kreveta, ležala je kutija od ćilibara; Tiberije je otvori, pokuša sa razgrtanjem narukvica i kolajni, a onda nervozno izruči sadržaj na utabanu zemlju. Među rasutim drangulijama on pronađe bočicu mirišljavog ulja, onog što se sipa u lavor kada nogama treba opuštanja, onog kojim je mastio Apulija ako bi mu se prohtelo da bude nežan. Izvukao je čepić. Ali iz gotovo pune bočice se više nije osećala nežnost; nikakve mirte, ni daha palmi, ni najsitnije mirisne kapi eukaliptusove duše, ničega osim mrtve tečnosti. Tiberije panično omirisa svoje prste, pa grlić čuture sa vinom, vazduh, zemlju, svoje pazuho. Prazne nozdrve! A, onog šištećeg kovitlaca – pun šator. O, bogovi, razočarano se Tiberije pruži na krevet.

Do podneva je svet izgubio i boju. Bronza je sada bila slična pesku, krv ista kao voda, a krila šatora nimalo svetlija od noći, niti išta tamnija od dana. Sunce isto kao nebo, a nebo kao zemlja. Pre večeri, nestali su i zvuci. Unezvereni Baton ga je nešto pokušavao upitati, a Tiberije je nešto pokušao odgovoriti. Vetar više nije svirao, ali general ga je na koži osećao sve do ponoći; od tada su i dodiri postali nejasnoća, sećanje. Uzeće nam sve, prokletinja jedna, mislio je general, kivan na Dekrijusa Nobu. Usisavši u se i Tiberijevu ljutnju, vetar kašljucnu, a onda nastavi da gladno vitla okolo.

Poslednjim, rečima teško objašnjivim naporom, Tiberije je pokušao da dopre do Dekrijusa. Bio je to iskren pokušaj. Nešto u Tiberiju je žarko želelo da vetar krene u drugom pravcu. Nešto u Tiberiju se nadalo, očajnički i gorljivo, da će isto poželeti bronzani čovek.

Legionar mu je odgovorio ponudom.

12.

Zorom, trupe generala Tiberija umarširale su u peludom i vinom okađeni Rim. Himne, ovacije, poj iz hramova – sve se to, nošeno oduševljenjem, slivalo ka Kapitolu. Na pročelju kolone, među bezbrojnim laticama, sjaktao je bog od bronze.

Adrijan Sarajlija je rođen 1976. godine u Zvorniku. Završio je Medicinski fakultet u Beogradu 2001. godine. Novele, pripovetke i kratke priče objavljivao je u srpskim i regionalnim antologijama fantastičke književnosti. Autor je samostalne zbirke priča “Manufaktura G” koju je 2010. godine objavila beogradska izdavačka kuća “Tardis”. Roman “Ogledalo za vampira” objavio je 2012. godine (biblioteka “Signal”), a knjiga je uvrštena u širi izbor za NIN-ovu nagradu.

One Response to “Adrijan Sarajlija: BRONZANI BOG”

Trackbacks/Pingbacks

  1. Najčitanije priče na ZONE SF KNJIŽEVNOSTI | ZONE SF KNJIŽEVNOSTI - December 29, 2013

    […] Adrijan Sarajlija: BRONZANI BOG […]

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

DIDASKALIJE

TEATARSKI BLOG

ANTO ZIRDUM

bh fantasy

ZONE SF KNJIŽEVNOSTI

B-H-S-C GOVORNO PODRUČJE

Književni kutak

JASMINA HANJALIĆ

DIDASKALIJE

TEATARSKI BLOG

ANTO ZIRDUM

bh fantasy

ZONE SF KNJIŽEVNOSTI

B-H-S-C GOVORNO PODRUČJE

Književni kutak

JASMINA HANJALIĆ

%d bloggers like this: